Godišnjica šabačke „Zorke“
Od svog osnivanja, osmog novembra 1938, „Zorka“ je neraskidivo povezana za Šapcem. Posebno je to izraženo u posleratnom periodu, jer je ovde osnovan drugi radnički savet u tadašnjoj SFRJ. Na vrhuncu, osamdesetih godina, u „Zorki“ je radilo desetak hiljada radnika, sa rudnicima u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, kao i pogonima u Rumi, Koceljevi, Vladimircima, Ljuboviji… „Zorka“ je izgradila pola grada, oko 2.500 stanova i gotovo toliko individualnih kuća. Stan se dobijao sa desetak godina staža, a davani su i povoljni krediti na 20 i više godina otplate. Za radnike bilo je otvoreno više od hiljadu destinacija za odmor, ne samo u Jugoslaviji već i u inostranstvu, a tamo su voženi i fabričkim autobusima. U menzi je uvek bilo tri kuvana jela po izboru, a za rekreaciju bila su otvorena vrata sportske hale, koju grad nije mogao da izgradi. Bio je zatvoreni bazen, kao malo gde u zemlji, a tu su i tereni za fudbal, tenis, rukomet… O onim drugim sadržajima van radnog vremena tu je bilo kulturno-umetničko društvo sa kvalitnim orkestrom, dom kulture, bogata biblioteka, a za informisanje bila je zadužena redakcija koja je dva puta u mesecu izdavala istoimeni list. Za sve sadržaje u gradu, kulturu, sport, školstvo, „Zorka“ je pomagala punim srcem. O značaju „Zorke“ dovoljno govori što su gotovo uporedo bivši direktori obavljali značajne funkcije: Krsta Avramović, potpredsednik Skupštine Srbije; Aleksandar Mitrović, potpredsednik Vlade SFRJ; Raka Žunić, potpredsednik Vlade Srbije; Novak Lukić, predsednik Skupštine opštine Šabac. A proizvodilo se na milione tona raznih roba. „Mineralna đubriva“ imala su primat u zemlji, „Zaštita bilja“ držala je oko 40 odsto jugoslovenskog tržišta, „Zorka Farma“ oko 13 odsto lekova u Jugoslaviji. Značajno mesto imala je i „Obojena metalurgija“, sa 30.000 tona cinka, tzv. „četiri devetke“. Stizali su ovde šlepovi sa rudom i sirovinama iz prekomorskih zemalja, unutrašnji transport obezbeđivalo je desetak lokomotiva. Van kruga fabrike čekale su kolone kamiona da utovare robu.
Međutim, raspadom Jogoslavije počelo je i tonjenje velike fabrike. Ugašen je pogon cinkare, mada je čak i u vreme embarga, na zahtev multinacionalnih kompanija, ovde organizovana proizvodnja. Ugašena je i „Zaštita bilja“, „Oprema“ koja je gradila i održavala „Zorku“ otišla je u stečaj mada je imala veća potraživanja od dugovanja, ali su zato prodate „Zorka Farma“, „Nemetali“, „Boje i lakovi“, „Đubriva“…
Nema više „Zorke“, niti će nekad u doglednoj budućnosti biti takve fabrike, po meri radnika, socijalnoj sigurnosti i društvenom standardu.
D.Eraković
