Dalja atomizacija atomskog potencijala opozicije
Iz Narodne stranke proizašla je još jedna frakcija. Miroslav Aleksić, doskorašnji potpredsednik i poslanik, formoraće stranku Narodni pokret Srbije.
Prethodno je iz ove stranke izašao Zdravko Ponoš, predsednički kandidat, i registrovao stranku SRCE.
Pitanje je šta će ovim dobiti građani Srbije, opoziciono nastrojeni, jer izuzev lidera malo šta se menja u ciljevima i programima prodemokratskih stranaka. A počelo je izlaskom Vojislava Koštunice iz DS i formiranjem DSS.
Iz DS izdvaja se i Čedomir Jovanović sa LDP, kasnije Zoran Živković formira Novu stranku, a dva bivša predsednika DS, Boris Tadić i Dragan Đilas formiraju Socijaldemokratsku partiju odnosno Stranku slobode i pravde…
Umesto sprege sila dobija se dalja atomizacija stranaka, i pri tom se gube birači.
U drugim, ozbiljnim državama, stranke opstaju i ostaju, lideri se menjanju. Zato je ovde moguće da Aleksandar Vučić i Ivica Dačić vedre i oblače političkim nebom Srbije od junoša do veterana, a to traje decenijama.
Uzgred u Evropi je najduže vladao Salazar u Portugalu, 36 godina, Tito 35 godina, a nešto manje Milo Đukanović u Crnoj Gori.
Sadašnje opozicione stranke vrte se blizu, uz ionako snižen cenzus, od tri odsto. Ankete govore da bi građani podržali opoziciju sa dodatnih 15 odsto, samo kada bi se ta opozicija ujedinila.
Istina da Srbija nema drugu opoziciju sem ove, a na sve načine je satanizovana od ove naprednjačko-socijalističke vlasti. I dobila je punu podršku tokom protesta.
Najvidljivije je što je na protestu u Beogradu bilo više pristalica protivnika režima nego na kontramitingu. I to je bio rezultat koliko-toliko bliske saradnje opozicionih stranaka. Naravno postoji i tzv. desničarski blok koji je dijametralno udaljen od proevropske opozicije.
Jasno je da režim ne odstupa niti ispunjava zahteve sa protesta, štaviše pojačava pritisak i propagandu.
Na primer, usred zahteva za smenu REM-a, gašenje Pinka i Hepija, taj isti REM daje dozvolu za TV Informer i to bez podnetog elaborata; usred leta donosi se Zakon o planiranju gde je očigledna velika pljačka u korist privatnih investitora; država se zadužuje za nove milijarde evra…
S druge strane ne smanjuju se tenzije u društvu, mržnja i nasilje bujaju, pljačka se neimilice, pa na primer za rekonstrukciju bazena Tašmajdan izdvaja se novih 240 miliona dinara da bi se povećala dubina bazena, a prethodno je dato, takođe stotine miliona dinara, da bi taj isti bazen bio plići?!
Lokalni izbori neminovno slede naredne godine, i tu su nešto veće šanse opozicije zato što se u manjim sredinama prepoznaje ko je ko. Ali, stranke ovako centralizovane imaju malo sluha za tzv. lokalne politike.
Na primer pred izbore 2020. godine ista ta Narodna stranka raspušta jedna od svojih najaktivnijih odbora, GRO u Šapcu, samo zato što se spremao za lokalne izbore.
Takođe, i ostale prodemokratske stranke su bojkotovale ove izbore, što se kasnije pokazalo kao velika greška, jer četiri godine apstinencije znači da je izgubljen značajan korak i prepoznatljivost.
Za paralamentarne izbore se još vaga, ali ovakva kakva je opozicija kao da ne sluša glas naroda. Iako ima olakšavajuću okolnost što je ovakva vlast loša, koruptivna, povezana sa kriminalom, i koja donosi odluke baš protiv tog naroda.
Nekako bi vredelo da, kako kažu deca, stave prst na čelo, i razmisle, jer podele i sujete ne donose rezultat.
Dragan Eraković
