Ilija Marković, Šapčanin rođen u Grušiću (1762), prvi je podrinski političar i popečitelj u tek oslobođenoj Srbiji ali i prvi šabački i srpski penzioner. Istorija svedoči da je kao buljubaša u Pocerskoj knežini i trgovac i pre ulaska u politiku i državne poslove bio bogat. Uoči Prvog srpskog ustanka njegov pisar bio je Miloš Stojićević Pocerac, a od 1807. godine pisarske poslove obavljao mu je Sremac Nićifor Ninković koji je bio i učitelj njegovim sinovima Đuki i Mateji-Mati.
Zna se i da je Karađorđe u februaru 1804. poručio Iliji Markoviću da „diže narod na oružje“, a zna se i da se u junu 1806. predao bosanskom veziru i da ga Turci tada učiniše oborknezom pocerskim. A kada je Crni Đorđe na prepad pohvatao turske udvorice Ilija pobeže iz Grušića a glavu sačuva zahvaljujući Cincar Janku. Zvanje pocerskog vojvode i Pocerinu na upravu dobi tada Miloš Pocerac, koji uoči Mišarske bitke Voždu predade Markovića zajedno sa 200 konjanika i 400 pešaka.
Sudbina se Iliji i tada nasmešila. Iako slab u „borbenim stvarima“ bio je uspešan u „ustaničkim upravama“ pa je u avgustu 1807. postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta i čovek od Karađorđevog poverenja. Za „velikog vilajetskog sudiju i tajnog člana Sovjeta narodnja“ postavljen je u februaru 1811. godine, a ubrzo i za prvog popečitelja pravde. Hroničari su, međutim, zabeležili da je samo „predsedavao Vrhovnom sudu a ništa nije radio kao ministar“. A koliko je bio sposoban možda najbolje svedoče stihovi Tome Milinovića Marinjanina, koji glase:
Beš’ iz Šapca Marković Ilija
Dosta miran, al’ umom delija;
On svakog govorit’ puštaše
Al’ se svoga pravila držaše …
Sačuvan je i podatak da je Vožd „izlomio jednu stolicu“ o popečitelje Iliju Markovića i Miljka Reljića, jer su nakon pogibije vojvode Miloša Pocerca upravu nad Pocerinom dali Ilijinom sinu a Janko Stojićević se zbog toga žalio Karađorđu.
Miljenik sudbine, vilajetski sudija i popečitelj Marković, nesrećne 1813. pobegao je prvo u Rumu a onda u Sremsku Mitrovicu, ali se 1815. pridružio ustanicima i za novi ustanak dao 12.000 dukata i 30.000 testeta baruta. Knez Miloš ga odmah postavio za starešinu Nahije šabačke, ali ga u aprilu 1816. premestio u Beograd za člana Narodne kancelarije. U oktobru 1820. bio je uključen je u deputaciji koja je pošla u Carigrad da pred Portom zastupa srpske interese. U Stambol je stigao 11. novembra, ali su se stvari toliko iskomlikovale da su se srpski deputati sa turskim predstavnicima sastali tek nakon četiri meseca. Pregovari su bili dugi i teški, a po život opasni postali su kada je u Grčkoj planuo ustanak. Srbi su tada konfinirani u Carigradsku partijaršiju, a potom uhapšeni i tek nakon pet godina oslobođeni.
Penzionerske dane prvi srpski i šabački penzioner proživeo je u Šapcu. Umro je 5. januara 1837. godine. Sahranjen je kraj sabornog hrama posvećenog svetim apostolima Petru i Pavlu, ali je vreme učinilo svoje i grobno njegovo mesto je zaborav prekrio. Slučaj je hteo da mu grob ipak bude pronađen. Dogodilo se to u XXI veku, 25. oktobra 2011, tokom radova na postavljanju podzemnih kablova za osvetljavanje crkve. Čim su radnici iskopali kamenu „sumnjivu“ ploču sa nepoznatim zapisom, kopanje je zaustavljeno i pozvan je otac Miloš, starešina hrama. Da je reč o grobnoj ploči najpoznatijeg političara iz prve polovine XIX veka i prvom penzioneru Srbije jednoglasno su zaključili arhijerski zamenik prota Marko Pavlović, vrsni poznavalac crkvene istorije, i direktor Narodnog muzeja Branislav Stanković. Tako je priča o Iliji Markoviću vraćena među Šapčane.
Ž. Vojinović
Projekat “Penzija nije kraja života već novi početak” je sufinansiran iz Budžeta
Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Organa koji je dodelio sredstva.
