Simoni B.
Može li se ikad zaboraviti ono što se jednom ljubilo? (Žan Žak Ruso)
Ne, ne želim posle toliko vremena da kvarim predstavu o našem poznanstvu u sopstvenoj glavi. Neću ni da dodajem, ni da oduzimam bilo šta. Samo sam za kratko – videvši na ulici nekoga iz daljine na trenutak nalik njoj – probudio jednu uspomenu.
Sreli smo se nekog davnašnjeg leta u Šapcu, na jednom međunarodnom takmičenju horova. Decentna, rafinirana, obrazovana, vaspitana, leporeka, odavala je utisak dubokomisleće i stabilne. Možda i nije imala vremena – možda ni „talenta“ ? – za ljubav, onakvu kakvu sam ja, za nju, sa njom zamišljao, o kojoj sam maštao, „nudio“ joj prećutno. A bilo je kod te Simone nagoveštaja pomalo skrivene poetske komponente, sudeći po njenom poznavanju književnosti, ljubavne tematike osobito. Ili je to bio samo izraz duhovne širine, sadržajnosti opšte kulture koju je brižljivo negovala.
„Mudrovanje“ i merkantilizam u ljubavi sliče vodi koja gasi plamičak i pre nego što se pretvorio u vatru. I danas se pitam da li je ona onakva, uzdržana, samo prema meni onomad bila – ili je jednostavno Simona karakterno takva, stišanog temperamenta. Nesposobna ili/i nezainteresovana da se mentalno i emotivno preda do kraja. Nedostaje mi podataka o njoj pre i posle „nas“ za neke iole objektivne zaključke – a ne nagađanja. Da, priželjkujem, ljubomorno i sebično, da je posredi ona druga opcija. A negde, duboko u sebi, kao da osećam i dozu sopstvene krivice. Ili zebem da se sa sobom suočim u pogledu nje. Koji bi uopšte bio cilj i smisao toga? A možda bi ona mogla da da neki odgovor na postavljeno pitanje? Ali neću ni da pokušam da je pitam, čak i kad bih tačno znao šta se s njom danas dešava. (Iako Švedska nije baš tako daleko, mogućnosti savremene komunikacije su višestruke, no godine, pa i decenije su posule prašinu na ono što je bilo, odnosno možda moglo između nas da bude.)
Njena „ljubav“ – ispostavilo se da je tô nešto drugo bilo – baš je nekako „posrćući“ ka meni stizala. Jedva dopirala, i to mestimično, činilo mi se. Samo kroz nagoveštaje ili pramičke. Diskretno, teško odgonetljiva, nekako posredna, „na tacne i froncle“. Kao da je jedva zasluživala da se čak i naklonošću kvalifikuje. Samo blaga simpatija, apsolutno nedovoljna da bi se „otela“ bilo u strast, bilo (i) u veličanstvenu romansu. Pa ipak bilo je tu neke magije, baš u toj nedorečenosti, u sumnji. U iščekivanju raspleta. Do kojeg nikada zapravo i nije došlo. Od silne finoće – doista, ne ironično, no finoće preterane za polje emocija, ako je ono, tô polje, i krenulo da izistinski zazeleni. Pa bilo „zaustavljeno“, sprečeno u daljem procesu. Kada je trebalo da bude najlepše. Onda kada ljubav i umetnost skoro da postaju isto, jedno. Da, umetnosti je bilo u rečima, u pesmama. Ne i ljubavi obostrane i održive. Kao da je bilo s njene strane, ne samo neke rezerve, koja je išla do ruba hladnoće – nego i straha da neko od nas ne bude povređen usled nerazumevanja, nepoklapanja nada, spremnosti i mogućnosti. Inače, svaka autenitčna ljubav je rizik „bez ostatka“, kockanje u kojem uživaš, neprekidno povećavajući ulog. I kad trenutno gubiš, i kada dobijaš. Dok imaš želja, snage i osećanja.
Racionalno uzev, odnos dva nesrodnička bića koji već na početku ne sluti na susretnutu ljubav, na zagrljaj tela i emocija – gotovo da nikad kompletna partnerska veza neće postati. A Simona nije želela da shvati šta sam sve – sada ni ne mogu da se setim šta nisam! – bio u stanju da učinim za nju, za njeno srce. Za nas zajedno, budemo li postali par. Zbog njenih sivo plavih očiju, crvenkasto prelivajuće kose, raskošnih bokova, zbog boje njenog glasa, njenih purpurnih malih usana, posebno zbog njene naslućujuće ranjive duše i prijatnosti koju je donosila gde kod bi se pojavila. Onako tiha, lelujava a opet moćna. Sa oreolom sna. Zbog njenih spretnih i tankih ruku koje ne osetih na sebi, neusiljenog hoda, fascinantnih nogu plesačice koje su milovale tlo. Zbog njenog prirodnog nastupa, prikladnog ponašanja.
Nastojao sam da je osvojim zbog svega, spolja i iznutra što je imala, nosila, širila. Naprezao sam se da doprem kako do suštine njenog bića, tako i do njene glatke karamel kože, do njene savršene puti. Ne, nije mi dopuštala da rešim zagonetku njene ličnosti. Povlačila se lagano, kulturno. Što me je bolelo još više; pokazivao to nisam ni njoj, ni bilo kome. Kao da je krv pretila da proključa, da napusti onako vrela moje telo, da se prelije ka njoj, u nju. I da je više nikada ne napusti. Čista samoobmana. Žar su ugasile njene bistro hladne oči, njen pogled koji je prolazio pored mene, kroz mene. Nije se zadržavao. I tô me je relativno brzo otreznilo. Ali ta je vatra ipak napravila pometnju baš zato što je ostala zarobljena. Deo njenog „zaleđenog“ pepela sadrže i rečenice koje upravo provodim kraju. Čak je i iskaz da sam nakratko „bio odlepio“ nedovoljan, siromašan da opiše moju tadašnju opčinjenost njome. Zaslepljenost, zanesenost koja se nije preobrazila u ljubav. U „voleti“ – u smislu dubokog prožimanja koje (nam) donosi nešto sadržajno novo, ispunjenost i sreću. Ili zbog jačine mog doživljaja i njegovog prekratkog trajanja – ili/i zbog odsustva iole obećavajućeg, ikakvog ohrabrujućeg odgovora, čak postavljenih mentalnih „barikada“ (s) druge strane. Rečju, bili smo jedna slučajnost koja se desila pa brzo prošla. Samo smo se mimoišli na životnoj stazi jedva se očešavši jedno o drugo.
Tragedija života nije toliko u tome što ljudi propate, koliko u tome što promaše (Tomas Karlajl). Najgora je pasivnost, malodušnost. Jer, i promašaj je nešto, ma koliko nastavi da peče. Nipošto se ne kajem što sam tada „trošio“ vreme, energiju, emocije na nju, na Simonu B. (Koja je u nastupu imala nešto pomešano od glumica Suzan Saradon i Mirjane Joković. A ipak je bila i od njih pojavom jasno drugačija.) Ponavljam: njome sam onomad bio impresioniran, oduševljen, što se ne da izbrisati, ne može poništiti. Ali da je bila posebna, nedostižna i tako celovito sjaktava – bila je. Nijedna takva ni pre, ni posle nje nije mi se toliko „vinula u nebo“. I danas sam zadovoljan što je kroz moj život načas prošla obogativši ga za ono premalo zajedničkih trenutaka, ma i na odstojanju provedenih. A možda se moj neuspeh približavanja njoj i ne može kvalifikovati promašajem, vajkao sam se. (Mojim ili čak – njenim?) Nikada sebi ne bih oprostio da sam je kojim slučajem odmah ocenio prehladnom, nedostupnom. Da sam je ignorisao, „precrtao“. Bolje i promašaj nego propuštanje šanse da je sretnem, gledam, da s njom razgovaram, uz uzaludni trud ka nečem višem, većem. Čak i kad ona, ta i takva šansa, ispostavilo se, objektivno (ili/i subjektivno?) i nije postojala. Makar, ostaje krnje, na kraju krajeva ipak snažno, lepo sećanje. Nostalgija, trag. (S grumenom gorčine.) I ova priča.
P.S. Doista, ima onih koji su negde tamo ko zna gde, u mislima tuđi pak./ Iako su u stvari tû, tik do nas, na dohvat ruke čak./ Ipak, nađe se, doduše retko, i poneko koga „vidimo“ kao da je blizu ili makar samo na diskretnoj distanci./ Iako je zapravo fizički prilično daleko./ Tako srodan, istančan i milozvučan./Pa se smenjuju reski bol duše i zrnca neostvarene sreće./ Dok nas vreme, ovo van nas, još brže ono u nama neumitno pretiče./ I uspomene nam saleće./ Osobito u proleće./ Kada je vraški teško biti staložen i pomiren./ S pogledom na sutrašnjicu koja se neprestano smanjuje./ A prošlost nam nevoljno nadograđuje./Pritiskajući današnjicu, što nas neizlečivo povređuje.
Zoran R. Tomić
