Rijaliti Srbija
Mogla je biti prosta priča. Kao Pepeljuga. Ali, nije. Ovde ništa nije onako kao što na prvi pogled izgleda. Jednačina sa naizgled tri poznate pretvara se u noćnu moru kada i ako postavimo nezgodna pitanja kao što su: ko smo to mi, šta je to Srbija a o proleću i da ne govorimo.
„Sneg pao na behar, na voće…“, vreme mestimično-delimično, kao i naš život. Dakle, ko smo to mi stanovnici ovdašnji, podanici ili građani, ljubitelji ruskog diktatora koji školuju decu po mrskom Zapadu ili evrofanatici, tradicionalisti, nacionalisti, pomalo fašisti, pravoslavci koji, u većini, nemaju pojma o veri ili neki moderan svet koji shvata i prihvata vreme u kojem postoji i razmišlja o budućnosti…
Verovatno sve to zajedno i ništa od navedenog zaista, u suštini. Najviše ličimo na razbijenu vojsku koja se posle strašnog poraza na frontu vraća kući bez nade u bolje sutra. Neka je glave na ramenima, više od toga se nije moglo.
I šta je to Srbija? Država, labava zajednica pojedinaca koji govore sličnim jezikom ali nema dobre odnose ni u okviru sopstvene porodice a kamoli sa komšijama, društvo „mrtvih pesnika“ bez institucija primerenim civilizacijskim dostignućima modernog doba ili „ekonomski tigar“ koji se baškari po „zlatnom dobu“ o čemu predsednik ovog provizorijuma blebeće svakodnevno, teritorija bez jasno utvrđenih granica, republika sa monarhističkim simbolima (zastava, grb, himna), jedina zemlja u Evropi koja nije uvela sankcije Rusiji zbog agresije na suverenu Ukrajinu, sa zakonima koji se ne poštuju, sa Predsednikom koji krši Ustav danonoćno i sa budalama koje su zasele na vlast i kao dete sa trešnje neće da siđu do kraja sveta…
O proleću je već sve rečeno, dovoljno je da pogledate kroz prozor. Što se drugih stvari tiče moraćete da pogledate duboko u sebe i ako je ikako moguće pronađete nešto dobro i pametno i to iskoristite u danima koji dolaze.
Praznici su proši, slede nam obični, neveseli, naši dani pa ‘ajde da pokušamo da nešto uradimo a da valja i bude i za nas i za opštu korist.
Ugasite televizore, zaboravite na društvene mreže, uključite mozak pa možda dođe do neke pozitivne promene za sve nas. Sve drugo smo probali i nije dalo neki rezultat. Ko se usudi, pobeđuje.
Piše: Dragan Karalazić
