Ljudi su oduvek delili svet na svoje i tuđe. To nije novost. Novost je nešto drugo.
Savremena demokratska društva više ne mogu otvoreno da poriču ljudsko dostojanstvo. Njihov javni moral počiva na uverenju da svako ljudsko biće poseduje izvesnu neotuđivu vrednost. Zbog toga je stari jezik isključenja postao neprihvatljiv. Niko više ne govori da su neki ljudi manje ljudi. Niko ne tvrdi da su određene grupe prirodno niže. Bar ne javno.
A ipak, isključenje nije nestalo. Samo je promenilo oblik.
Kada govorimo o medijskom uticaju, obično mislimo na laž, propagandu ili manipulaciju činjenicama. Zamišljamo da se javno mnjenje oblikuje tako što mu se nešto sakrije ili podmetne. Ali najdelotvorniji mehanizmi retko funkcionišu na taj način. Mnogo je važnije šta se sa čovekom dogodi unutar priče. Jer čovek u javnom prostoru ne postoji neposredno. On postoji kroz opise, tumačenja, simbole i narative. Način na koji je predstavljen određuje i način na koji će biti doživljen.
Proces počinje gotovo neprimetno. Čovek se pretvara u stav. Njegova biografija postaje manje važna od njegove pozicije, a njegova ličnost manje važna od njegove pripadnosti. On više nije neko ko zastupa određenu ideju nego postaje sama ta ideja.
Sledeći korak je još manje primetan. Stav postaje simbol. Pojedinac prestaje da bude pojedinac i postaje figura. Populista. Nacionalista. Globalista. Ekstremista. Oligarh. Reakcionar. Progresivac. Nije presudno da li su ove oznake tačne ili netačne. Njihova moć ne leži u istinitosti nego u funkciji koju počinju da obavljaju. Oznaka više ne opisuje čoveka. Ona ga objašnjava. Od tog trenutka ličnost postepeno nestaje iza sopstvene kategorije.
Tada se dešava nešto što većina čitalaca ne primećuje. Neki ljudi u javnom prostoru dobijaju pravo na složenost. Njihovi postupci se objašnjavaju. Njihove greške se smeštaju u kontekst. Njihovi strahovi, motivi i protivrečnosti postaju deo priče. Drugi to pravo gube. Oni više nemaju dileme nego namere. Nemaju protivrečnosti nego strategije. Nemaju biografiju nego funkciju.
Čak i kada su činjenice iste, raspodela razumevanja nije. Tu leži jedna od najvećih moći savremenog medijskog diskursa. Ne u sposobnosti da izmišlja stvarnost, nego u sposobnosti da raspoređuje ljudskost. Nije neophodno izgovoriti neistinu da bi se stvorila lažna slika čoveka. Dovoljno je selektivno rasporediti pažnju. Jednima dati dubinu, a drugima ulogu.
Posledica tog procesa pojavljuje se tek na kraju. Kada je čovek već pretvoren u stav, kada je stav postao simbol i kada je simbol zamenio ličnost, javlja se nešto što bi u drugačijim okolnostima bilo teško prihvatljivo.
Poniženje.
Podsmeh prestaje da bude sredstvo i postaje znak pripadnosti. Prezir prestaje da bude reakcija i postaje vrlina. Javna degradacija počinje da deluje prirodno. Ne zato što su ljudi odjednom postali suroviji, nego zato što više ne osećaju da je predmet tog poniženja potpuna ličnost.
On je već pretvoren u figuru.
U tome se nalazi jedna od najmanje primetnih, ali i jedna od najznačajnijih promena savremenog javnog života. Stare ideologije isključivale su ljude otvoreno. Savremeni javni govor to čini drugačije. On ne poriče čoveka. On ga svodi.
Ne oduzima mu ime. Oduzima mu složenost.
A kada složenost nestane, dostojanstvo ostaje bez svog najvažnijeg oslonca.
Tada više nije važno šta je neko učinio. Dovoljno je šta predstavlja.
I upravo tu počinje proizvodnja figura.
Jovica Radović
