Trgovina bez pokrića
Posle dugih i teških godina kada je Šabac ostao bez TV i Radio Šapca, pojavio se oglas o prodaji ove nekada renomirane medijske kuće za 90 miliona dinara, što je oko 85.000 evra. Možda je to tržišna cena jer odavno ova televizija ne radi, novinari i kamermanu su otišli trbuhom za kruhom, neki u penziju, oprema je sigurno zastarela, ali ovde ima i više od hiljadu kvadrata na prvom i drugom spratu. Tu je i antenski stub, mada su se promenili uslovi emitovanja. U Srbiji ima oko 218 televizija, od ukupno dve hiljade i nešto medija. Jeste da televizija uzima najveći deo medijskog kolača od oko 270 miliona evra, koliko je na tržištu, ali je to skupa igračka. Problem je što zapravo u Srbiji nema slobode medija jer izuzev nekolicine svi ostali su pod kapom ili šapom režima. Dovoljno je pogledati ko je dobio nacionalne frekvencije, gde se ne poštuje ni Ustav ni medijski zakoni, a šlag na ovu ružnu tortu je RTS i RTV, kao javni servisi, navodno u službi građana, i koji plaćaju svi vlasnici električnih brojila. Osnovni zadatak medija da istinito, pravovremeno i celovito obavšetavaju građane, a većina to ne čini nego jer je samo propagandna mašina režima. Dovoljno je podsetiti da obraćanja predsednika države prenose i najvećim delom sve lokalne televizije, uprkos programskoj shemi i obavezama prema lokalnoj zajednici.
TV Šabac osnovana je u februaru 1994. godine, nakon dugogodišnjeg uspešnog rada dopisništva TV Beograd. U prvim godinama okosnicu su činili novinari „Glas Podrinja“ i „Radio Šapca“, a kasnije je stasala čitava plejada mladih novinara, snimatelja i drugih televizijskih poslenika. Na tadašnjim televizijskim festivalima upravo su prilozi i emisije ekipa TV Šabac osvajali najprestižnija priznanja. Radilo se udarnički, neke ekipe su imale po tri-četiri priloga dnevno, rađeni su zahtevni prenosi, i građani su s pravom bili ponosni na svoju televiziju i svoje pravo da znaju sve. Uostalom, program je bio tako koncipiran da pored dinamičnog informativnog programa bile su i specijalizovane emisije iz kulture, sporta, zdravstva, školstva…
Međutim, po zakonu pisanom iz Evropske unije lokalne samouprave i država se povlače iz vlasništva nad medijima, a privatizacija je donela sve sem boljitka. TV Šabac je prodat za nešto više od pola miliona evra, skuplje nego Studio B, i imao je regionalnu frekvenciju. Ali, nedostajali su sigurni prihodi, gubici su se gomilali, pored ostalog i za struju, poslednji diretor jednostavno se pokupio i otišao, a ostali su dugovi. Pokazalo se da ni konkursi lokalnih zajednica za medijske projekte nisu dobro rešenje, jer se uglavnom sav novac odvaja za prorežimske mdije. Šabac izdvaja između 30 i 40 miliona dinara za medijske sadržaje, ali, naravno sa dolaskom naprednjačke vlasti ti izvori su presušili za TV Šabac. U vremenu medijskog mraka nad Srbijom teško je očekivati da će neko sa dobrim namerama kupiti ovu kuću, jer je vidno da i najmoćnije nezavisne TV N1 i Nova S su došle pod udar režima.
U svetlu svega ovoga građani Šapca i okolnih opština svakako da ostaju uskraćeni za važne informacije i događaje koji se dešavaju. U sklopu toga treba podsetiti da je ugašen i Radio Šabac, nekada najslušanija radio stanica u SFRJ, koji je imao dopisnike i iz svih sedam opština Podrinskog regiona. O cenama treba reći da je i „Glas Podrinja“ prodat za neverovatnih 700.000 maraka, pa je ponovo prodat jer prvi kupci nisu isplatili poslednju ratu.
I, podsećanja radi, između dva svetska rata u Šapcu je izazilo više od 30 listova i časopisa, što je nezamislivo za grad sa 14.000 stanovnika. Sada Šabac, sa okolnim selima ima, više od sto hiljada stanovnika, ali nema profesionalno glasilo, bilo televiziju, radio ili novine.
Dragan Eraković
