Zapisi iz pomračenog grada
Grad ne propada preko noći. On se raspada polako, sloj po sloj, baš kao malter koji otpada sa zidova koje svi svakodnevno prolaze i sve ređe primećuju. Fasade nisu samo estetski detalj; one su lice grada, njegov prvi utisak i poslednja uspomena. A kada to lice postane zapušteno, ispucalo i opasno to više nije samo pitanje izgleda, već pitanje dostojanstva.
Na samom ulazu u Šabac, tamo gde bi grad trebalo da pokaže svoje najbolje lice, dočekuje nas slika zapuštenosti i nemara. Ruinirana zgrada, sa koje otpada malter, ne predstavlja samo ruglo već i realnu opasnost za svakog prolaznika. To nije izolovan slučaj, već simptom mnogo dubljeg problema, potpunog izostanka odgovornosti i vizije.
Lako je kriviti vlast. I treba, jer uređivanje grada, održavanje infrastrukture i briga o javnom prostoru jesu njihova dužnost. Ali problem ne prestaje tamo gde počinje politička odgovornost. Problem se produbljuje tamo gde prestaje građanska.
Jer grad nisu samo oni koji njime upravljaju, grad su i ljudi koji u njemu žive. A u Šapcu danas dominira tišina. Tišina koja nije znak zadovoljstva, već znak navikavanja. Navikavanja na prljavo, na zapušteno, na opasno. Navikavanja na to da „tako mora“. A ne mora.
Najveći problem nije u tome što fasade otpadaju. Najveći problem je što više nikoga ne uznemiravaju.
Apatija je opasnija od bilo kakve loše vlasti. Vlast se menja, sporije ili brže, ali se menja. Međutim, kada građani izgube volju da reaguju, da zahtevaju, da učestvuju, tada grad zaista počinje da umire. Jer bez pritiska javnosti nema ni odgovornosti. Bez odgovornosti nema promena.
Ćutanje građana nije neutralno stanje. To je prećutna saglasnost. Zato pitanje više nije zašto je zgrada ruinirana. Pravo pitanje je zašto svi prolazimo pored nje kao da je to normalno?
Ako građani ne budu insistirali na uređenju svog grada, ako ne budu zahtevali odgovornost, ako ne budu dizali glas zbog svakog otpadajućeg komada maltera onda će uskoro ceo grad izgledati kao ta fasada na ulazu u grad Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka: zapušten, opasan i zaboravljen.
Grad se ne gradi samo novcem i projektima. Grad se gradi stavom.
A Šapcu danas više nego ikad nedostaje upravo to, stav da zaslužuje bolje.
Ivan Kovačević
