Projekat: Medijska strategija po meri građana
Ishitrena privatizacija medija u Srbiji nije samo promenila vlasničku strukturu redakcija, ona je prelomila i promenila sudbine ljudi koji su godinama bili nosioci javne reči. Dok su se u javnosti vodile rasprave o tržištu, efikasnosti i „modernizaciji“, ispod te retorike ostali su zaboravljeni novinari, snimatelji, tonci, urednici, ljudi koji su lokalne medije činili živim i relevantnim.
Privatizacija medija u Srbiji predstavljena je kao nužan korak ka tržišnoj održivosti i oslobađanju medija od državnog uticaja. Međutim, privatizacija medija u Srbiji nije bila reforma, bila je egzekucija. Brza, netransparentna i beskrupulozna, sprovedena je bez ikakve brige o javnom interesu, a još manje o ljudima koji su te medije decenijama stvarali. Bila je plansko razaranje profesije. U praksi, ona je najbrže i najteže pogodila one koji su u medijima nosili najveći teret, novinare. Posebno one u malim, lokalnim sredinama, gde mediji nikada nisu bili profitabilni, ali su bili neophodni za javni interes.
Oni koji su stvarali sadržaj, nosili odgovornost i održavali vezu između javnosti i istine, preko noći, postali su kolateralna šteta dogovora države i politički podobnih kupaca. Od lokalnih medija, nekada stubova informisanja i kontrole vlasti, koji su bili „oči i uši“ građana, znali imena ljudi iz komšiluka, probleme sela i gradskih četvrti, znali priče koje nikada nisu bile dovoljno „velike“ ni interesantne za nacionalne frekvencije, ali su bile presudne za život običnog čoveka, država je oprala ruke pod plaštom „tržišta“ i „efikasnosti“ i predala ih ljudima kojima novinarstvo nikada nije bilo profesija, kojima informisanje građana nije bilo ni poziv ni misija, već sredstvo za profit, za zaradu, za politički uticaj, za političko potkusurivanje, za dokazivanje lojalnosti vladajućim strukturama ili za ličnu promociju i pretvorila ih u privatne prćije političkih poslušnika i biznis špekulanata. A informisanje građana postalo je sporedna, gotovo nepoželjna aktivnost.
U tom procesu nisu uništene samo redakcije, uništeni su ljudi. Novinari i medijski radnici svedeni su na potrošnu robu. Profesionalci sa decenijama iskustva postajali su višak, smetnja ili pretnja. Plate su kasnile mesecima, ugovori su se gasili bez objašnjenja, a pravo na dostojanstven rad pretvorilo se u luksuz. Oni koji su mogli, pobegli su. Oni koji su imali godine sklonili su se. Oni koji su ostali, ostali su bez svega: bez sigurnosti, bez glasa, bez nade.
U toj tranziciji “najskuplju” cenu nisu platili vlasnici, već medijski radnici koji su postajali višak, teret ili poslušnici. Profesionalni integritet zamenjen je strahom od otkaza, a novinarska etika ćutanjem zarad gole egzistencije, dostojanstvo se topilo u tišini redakcija koje su nekada brujale od ideja. Bilo je to vreme kad je svaki izbor bio “tamni vilajet”. Jedni su odlazili jer nisu mogli da izdrže poniženja i neizvesnost, drugi su spas tražili u penziji, a treći su ostajali iz ljubavi prema profesiji i nadi da će se nešto promeniti. Oni koji su voleli svoj posao i verovali u profesiju ostajali su do kraja. Ne zato što su bili naivni, već zato što su bili novinari. Trpeli su poniženja, rad bez plata, sistemsko obespravljivanje, bez prava, bez glasa. Ostajali su da svedoče kako se njihova medijska institucija sistematski urušava, uz prećutnu ili otvorenu podršku onih koji su to mogli da spreče. Gledali su kako se njihov medij razara, kako dugovi rastu, kako se profesionalni standardi brišu uz nečiju ozbiljnu i vrlo konkretnu podršku iz senke.
Na kraju, scenario je bio očekivan: nesposoban vlasnik, veliki dugovi, neisplaćene zarade i ugašen ugled. Ali iza tih suvih bilansa ostali su ljudi sa prekinutim karijerama, narušenim zdravljem i osećajem da su izdani i od države, i od grada, i od profesije, i od društva.
Kada je sve konačno puklo, ostao je pepeo: ugašen ugled, finansijski kolaps i neisplaćene zarade. Ali niko za to nije odgovarao. Kao i uvek, odgovornost se izgubila negde između papira, institucija i političkih interesa.
A pad kvaliteta informisanja nije bio kolateralna šteta on je bio posledica svesnog zanemarivanja ljudi koji čine medije. Dok se o tome ćuti, sudbine medijskih radnika ostaju upozorenje da bez slobodnih i dostojanstvenih novinara nema ni slobodnih građana. A lokalni mediji, bez svojih ljudi, prestaju da budu glas zajednice i postaju samo prazna frekvencija.
Pad kvaliteta informisanja nikada nije bio slučajnost. To je bila posledica svesne odluke da se novinari slome, a lokalni mediji ućutkaju. Jer bez lokalnih medija nema kontrole vlasti, a bez dostojanstvenih novinara nema istine. Ostaju samo frekvencije, portali i programi, prazni, poslušni i beživotni. A cena toga i dalje se meri sudbinama ljudi koje je ovaj sistem bez oklevanja pregazio.
Najskuplje plaćeni, najbrže propali
U Šapcu se privatizacija medija nije dogodila kao tranziciona greška, već kao presuda i to presuda izrečena novinarima.
„Glas Podrinja” se prvi našao na aukciji, u novembru 2007. godine po početnoj ceni od 700.000 dinara a interesovanje za ovaj šabački nedeljnik, jedan od najprepoznatljivijih lokalni listova u Srbiji, sa višedecenijskom tradicijom bio je veliki.
Po prodatom tiražu šabački „Glas Podrinja” je tada bio na trećem mestu u Srbiji u kategoriji lokalnih listova, odmah iza „Pančevca” i „Zrenjaninskih novina” sa bruto prihodom po broju između 400.000 i 500.000 dinara. List je izlazio u tiražu od 8.000 primeraka, (mada se pamtio i njegov višestuko veći tiraž) i imao je remitendu oko devet odsto, što govori da je bio veoma čitan. Uglavnom se prodavao na području opština Šabac, Bogatić, Vladimirci i Koceljeva, a prostora za širenje imao je i prema ostalim opštinama Mačvanskog okruga, pogotovo Loznici.
„Glas Podrinja” je do tada izlazio pune 63 godine i zapošljavao je 35 radnika. Imao je kvalitetne novinare i „stabilnu“ uređivačku politiku pa su se često u ovom listu mogli pročitati i izrazito kritički tekstovi o radu lokalne vlasti “koja ih je hlebom hranila”. (Što je danas nezamislivo).
Posle deobe imovine sa RTV Šabac „Glasu Podrinja” je pripalo 567 kvadratnih metara prostora u prizemlju trospratne zgrade. Vrednost kapitala koji se tada privatizovao je (70 odsto) procenjena je na 3.499.000 dinara (44.690 evra), dok je budući kupac imao obavezu da investira još 244.000 dinara. Međutim, list je preuzeo i obavezu od oko 10 miliona dinara duga koji je nastao u periodu zajedničkog funkcionisanja sa RTV Šabac.
Među zainteresovanima za kupovinu „Glasa Podrinja“ našli su se: nemačka medijska grupacija VAC, zatim Velimir Velja Milošević, jedan od nekadašnjih direktora „Glas Podrinja”, a tada član saveta Republičke radiodifuzne agencije kao i vlasnik šabačkog koncerna „Farmakom MB” Miroslav Bogićević i vlasnik drugog šabačkog nedeljnika „Šabačka revija“. Treba napomenuti i to da Redakcija nije pravila neki svoj konzorcijum niti je bilo ozbiljnih ideja da radnici otkupe svoj medij.
Pop Bogdan Simanić (Foto: Screenshot), pored svešteničkog poziva, postao je poznat u Šapcu po tome što je na tri ugla u ulici Vojvode Mišića sagradio tri neugledne zgrade (Foto: „Podrinske“). A onda je kupio i lokalni medij „Glas Podrinja“
Na opšte iznenađenje „Glas Podrinja“ je kupio konzorcijum, u kojem su bili vlasnik molersko-farbarskog preduzeća „Duga M“ Slobodan Teodorović, sveštenik SPC Bogdan Simanić i još dvojica anonimnih privrednika i platili su ga 59 miliona dinara što je bilo skoro 85 puta više od početne cene. Tako je, u tom trenutku, šabački „Glas Podrinja“ postao najskuplje plaćen medij u Srbiji, u odnosu na početnu cenu.
Ni Slobodan Teodorović (Foto: Facebook), šabački građevinski preduzetnik i odbornik PSS-a, Bogoljuba Karića, u opštini Šabac nije bio nepoznat Šapčanima. Pošto je učestvovao u privatizaciji ovdašnjeg preduzeća “Dekor”, ali je zbog “uspešne privatizacije” Agencija za privatizaciju sa Teodorovićem raskinula kupoprodajni ugovor.
Pre privatizacije novinari ovog nedeljnika su se nadali da će novi vlasnik ispoštovati tradiciju „Glas Podrinja” i omogućiti im da rade profesionalno, očekujući da neće biti pretvoreni u „fabrički“ ili neki drugi bilten i da ih novi vlasnici neće ometati da odgovorno obavljaju svoj posao, bilo da je u pitanju uređivačka politika ili način pisanja tekstova.
Vest o novim vlasnicima brzo se proširila po čaršiji. Svima je bilo nejasno kako je neko ko do tada nikakve veze sa medijima nije imao mogao da kupi ovaj ugledni nedeljnik. Tim pre što je pop Bogdan Simanić u Šapcu već bio poznat kao preduzimač koji je sagradio nekoliko stambeno-poslovnih zgrada na uglovima šabačkih ulica. Međutim država je omogućila da svako ko ponudi najvišu cenu može postati vlasnik nekog medija, bez obzira na to da li je on iz novinarske profesije ili nosi mantiju. Tako gledano kupovina „Glas Podrinja“ je potpuno bila legalna i legitimna.
Ali, ovakav način privatizacije medija vrlo brzo je jasno i nedvosmisleno pokazao sve svoje mane. Novi vlasnici „Glas Podrinja“ su se ponadali da će preko ovog nedeljnika „kupiti“ i društveni ugled u gradu koji će im omogućiti da unaprede posao kojim su se do tada bavili ali i da će se “približiti” lokalnoj vlasti u nadi da će od njih dobijati „unosnije“ poslove. Na obostranu korist.
A da je takve koristi i trebalo da bude potvrđuje i to da je „menadžer“ vladajuće stranke vrlo brzo stupio u kontakt sa novim vlasnicima „Glas Podrinja“ i sa njima sklopio „dil“.
I, tako, dok su političari govorili o reformama, tržištu i depolitizaciji, u redakciji se odvijao spor, tih, ali nemilosrdan proces gašenja profesije i ljudskog dostojanstva.
Novi vlasnici su u medije ušli bez namere da ih razvijaju. Ušli su da ih disciplinuju. Ugovorne obaveze o zadržavanju zaposlenih bile su samo formalnost, mrtvo slovo na papiru koje je država svesno ignorisala. Novinari su preko noći proglašeni „viškom“, ne zato što nisu bili potrebni, već zato što su bili skupi, nezgodni i, što je najgore, mislili svojom glavom.
To su na svojoj koži najpre osetili zaposleni šabačkog nedeljnog lista “Glas Podrinja” koji su posle samo tri meseca od privatizacije, zbog nezadovoljstva promenom koncepcije i uređivačke politike odlučili da napuste ovaj list. Otkaze je dalo devet zaposlenih: bivši direktor, glavna i odgovorna urednica, šef finansijske službe, zaposleni u tehničkoj pripremi lista, fotoreporter i nekoliko novinara.
Ovaj događaj zabeležio je suvlasnik “Podriskih” i dopisnik “Danas-a”, Dragan Eraković, u tekstu pod nazivom “Novi vlasnici prefarbali profesiju”, objavljenom 5.02.2008. godine:
https://www.danas.rs/vesti/drustvo/novi-vlasnici-prefarbali-profesiju/
Prema rečima bivšeg direktora lista Zorana Pureševića, vlasnici su ponudili nove kolektivne ugovore s nižim koeficijentima zarada i pokušali da promene delatnost preduzeća.
– U suštini reč je o posledicama lošeg koncepta privatizacije po kojem je moguće da medije kupi neko ko se tim poslom nije bavio. Logika novih vlasnika je da koriste sve za izvlačenje novca ne birajući sredstva. Mislim na širenje delatnosti koje nema veze sa osnovnom delatnošću kao što su rent-a-kar, brze pošte i agencija za nekretnine – izjavio je tada Purešević.
Pema rečima glavne i odgovorne urednice lista Stane Munjić od prvog dana suspendovan je kodeks novinarske profesije, a zadatke novinarima davali su vlasnici, članovi UO i tek ponekad urednik, što je bio jedan od razloga nezadovoljstva zaposlenih.
– U ponuđenom ugovoru o radu jedna od obaveza novinara je ugovaranje reklama, a na usmene i pisane primedbe da je to u suprotnosti sa Kodeksom, vlasnici su reagovali pretnjom da ko ne potpiše neće dobiti platu – rekla je Munjić.
List je napustila i Živana Vojinović, koja je u “Glas Podrinja” provela više od dve decenije, a posebno su bile zapažene strane kulture koje je uspešno uređivala. Kako je govorila, novinari nikad nisu bili u bednijem položaju. Bilo je trenutaka, na primer 1986. godine, kada je napolju bilo minus 15, a nije bilo grejanja u redakciji “Glas Podrinja”, ili kada su plate bile stotinjak maraka, kada su drugi imali deset puta više, a i kasnile su po tri meseca. Ali, profesija se održala. Sada to već nije slučaj – izjavila je Živana Vojinović.
I Blagoje Josipović kao razlog za napuštanje firme ukazivao je na nepoštovanje osnovnih normi, poništavanje novinarskog Kodeksa, a time i Ustava. On je govorio da je bilo pokušaja vlasnika da poturene tekstove potpišu novinari iz redakcije. Svi koji su napustili redakciju imali su porodice, decu, ali nisu želeli da svoja prava potraže na sudu.
Vlasnici “Glas Podrinja”, tada, nisu želeli da komentarišu otkaze zaposlenih, a UO se, kurtoaznim, saopštenjem zahvalio bivšim radnicima na dotadašnjoj saradnji i doprinosu stvaranja ugleda lista. Na ovaj način vlasnici “Glas Podrinja” su javnosti jasno stavili do znanja da im informisanje više neće biti primarna delatnost.
Nažalost problemi ovih ljudi ovim nisu prestali. Biznismen Zoran Stefanović pokrenuo je novi gradski list “Šabački glasnik” a redakciju su činili tih desetak bivših radnika „Glas Podrinja“ koji su zbog neslaganja sa novim vlasnicima i njihovom poslovnom i uređivačkom politikom, taj list napustili mesec dana ranije. Međutim, taj novi list nije uspeo da se pozicionira i opstane na tržišu pa je vrlo brzo prestao sa radom a zaposleni su se preorjentisali na neke druge poslove ali ne u medijima. Tako je jedna sjajna, profesionalna, redakcija završila svoj novinarski put ali ni vlasnici “Glas Podrinja” nisu bolje prošli. Kako su radili tako im se i vratilo. Agencija za privatizaciju poništila je prodaju najstarijeg šabačkog lista „Glas Podrinja“ zato što kupci “nisu isplatili poslednju ratu”??? Od nekadašnjih 35 zaposlenih ta brojka je spala na 18. Prepolovila se! Govorilo se, da posle svega što je ovaj nedeljnik snašlo, vlasnici nisu poboljšali materijalni položaj zaposlenih, plate su bile oko 30.000 dinara, i da nije potpisan kolektivni ugovor. A bivši kupci Slobodan Teodorović i sveštenik Bogdan Simanić, pričalo se, raspodeljeni su na novinarska radna mesta ali se tu nisu dugo zadržali.
“Glas Podrinja” je privatizovan u novembru 2007. godine a Agencija je ovu privatizaciju poništila u aprilu 2013. godine.
U sledećem nastavku: Privatizacija RTV Šabac
Autori teksta: Redakcija „Podrinskih“ (Ivan Kovačević, Snežana Kovačević)
„Tekst je nastao u okviru projekta „Medijska strategija po meri građana 2025 – 2031“, koji podržava Evropska komisija, a sprovode ga članice Koalicije za slobodu medija: Asocijacija lokalnih i nezavisnih medija „Lokal pres“, Asocijacija medija (AsMedi), Asocijacija onlajn medija (AOM), Nezavisno udruženje novinara Vojvodine (NDNV), Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), Fondacija Slavko Ćuruvija i GS KUM Nezavisnost, u periodu od marta 2025. do februara 2027. godine Za sadržaj ovog teksta isključivo je odgovorna redakcija koja je tekst pripremila i ni pod kojim uslovima se ne može smatrati da odražava stavove Evropske unije.“
