Već šest godina vlast u Šapcu drži naprednjačka stranka, ali su retki primeri da je nešto više učinila za dobrobit građana. Jedna od dobrih stvari što je omogućen besplatan prevoz za starije građane u lokalnom saobraćaju, izgrađeni su otvoreni bazeni, ali tako što su skuplje plaćeni od onoga što je predlagala demokratska vlast i što su oni opstruirali tokom izjašnjavanja u mesnim zajednicama.
Izgrađen je i put do Tekeriša, naravno sredstvima Republike, ali uz papreno skupu cenu, uz to besomučno su građeni „ležeći policajci“ sa prepooznatljivom ugradnjom. Otvoreno je i pristanište na Savi, ali turista ni od korova. Nikao je i novi spomenik, Šabanu Šauliću, visok četiri metra, što onaj spomenik Lazi Lazareviću, u prirodnoj veličini, može baciti u zasenak.
Međutim, pogubnost naprednjačke vlasti najočitija je u onome čime se Šabac ponosi, kulturi. Za vreme demokratske vlasti u kulturu se ulagalo sedam odsto iz budžeta, što opravdava reči Vinstona Čerčila zašto se Britanija borila. Od šabačkog pozorišta naprednjačka direktorica Aleksandra Delić napravila je privatnu prćiju, ugasila je najznačajniji pozorišni festival u Srbiji, „Pozorišno proleće“, gotovo godina prođe bez predstava, ansambl je, kao u i većini drugih gradova, skrajnut, gotovo ponižen nekulturom onih koji vode kulturne ustanove.
Šabac je jedan od retkih gradova koji ima postrojenje za prečiščavanje otpadnih voda, ali nedostaju informacije da li radi ili ne radi, a ugašen je i TV i Radio Šabac. Nekada perjanice profesionalnog novinarstva nestali su uz veliko zalaganje naprednjačke vlasti, a konkursi za medijske sadržaje prave se po diskriminatorskom receptu. Ranije je Šabac izdvajao čak 38 miliona dinara u ovu svrhu, i malo koji medij je bio oštećen.
I sada je Šabac jedan od komunalno najuređenijih gradova, jer se mnogo ulagalo. Tako je dugoročno rešeno pitanje vodosnabdevanja, dok se naprednjačke vlasti, i to sa vrha države, upinju da se ogroman rezervoar pitke vode uništi kopanjem litijuma. Konačno je u vreme demokratske vlasti rešena, uz veliku pomoć Evropske unije, obaloutvrda kod Čevrntije, najslabija tačka kod velikih poplava. Uloženo je, što je retkost u Srbiji, u revitalizaciju najvećeg naselja Benska Bara, posebno značajno u termoizolaciju zgrada, kao i u zamenu dotrajalih podzemnih vodova. Bio je plan da se slično učini i sa Trkalištem, ali naprednjačka vlast nije imala sluha za to. Urađen je i velelepni Trg šabačkih žrtava, slične površine kao Trg republike, ali su tamo već menjane kocke, i koštao je desetak miliona evra, a ovaj šabački i dalje je najfunkcionalniji, za okupljanje građana kao i za dečiju igru. I koštao je samo pola miliona evra.
Urađen je i arhitektonski prepoznatljiv Vinaverov trg, a na Cvetnom trgu postavljen je dugo čekan spomenik Jevremu Obrenoviću. Naprednjačke vasti najavljivale su Mačvanski trg, ali se nije maklo dalje od početka, i to za velike novce, pa onda podzemna garaža, a najveći projekat je nova bolnica. Doduše sva u obećanjima, i to na kraju grada, a o cifri od preko 300 miliona evra čak se i predsednik Vučić zamislio.
Za razliku od drugih krajeva u Srbiji lokalne demokratske vlasti mnogo su učinili za Pocerinu, davali subvencije za kopanje dubinskih bunara za nekoliko stotina domaćinstava, a samo od prodaje jagoda zaradi se desetak i više miliona evra. Drugi veliki projekat, ulaganje u dvadesetak hiljada hektara u Mačvi i Posavotmanavi, sa navodnjavanjem kap po kap, naprednjački stručnjaci nisu razmatrali. Kao što nisu prihvatli ni novu kvantašku pijacu, gde je sve bilo spremno za novi pristup u toj oblasti, pre svega marketinški i razvojni, po ugledu na Sloveniju.
Šabac je prednjačio u demokratskim procesima, jer su se ovde građani izjašnjavali o trošenju budžeta mesnih zajednica. Ali, mesne zajednice kao da više ne postoje. Ono što je posebno krasilo program demokratskih snaga je bilo zalaganje za decu: da svako zna da pliva, da peca, da igra kolo… Sada je Šabac, u naprednjačkim rukama, sasvim drugi grad, pre bi se reklo da ide u retrogradnom smeru.
Dragan Eraković
