Postoje stvari u gradu koje gotovo ne primećujemo dok ne nestanu. Ili se pokvare. Jedna od njih su gradski, ulični satovi. Stoje na fasadama starih zgrada, iznad ulaza u robne kuće, na trgovima ili na uglovima prometnih ulica. Navikli smo se na njihovu tišinu i postojanost, pa ih najčešće registrujemo tek usputnim pogledom. A ipak, oni su decenijama bili jedan od najvažnijih znakova gradskog života.
Nevidljiva nebriga: ulični satovi i zanemarena odgovornost vlasti
U savremenom gradu, ulični satovi nisu samo ukras ili simbol tradicije, oni su praktičan alat, znak javnog reda i svedok protoka vremena. Ipak, ono što je očigledno svakom građaninu koji prođe gradskim trgovima i kružnim tokovima, izgleda da promiče vlasti: nefunkcionalni i neodržavani ulični satovi postali su postojana slika gradske nebrige.
Primer novog sata na kružnom toku u Beogradu, koji je stao već nekoliko dana nakon postavljanja, govori mnogo o prioritizacijama onih na vlasti. Još izraženije je kada se na jednom postolju nalaze četiri časovnika, kao što je to slučaj na Gradskom trgu u Šapcu, od kojih svaki pokazuje drugačije vreme, nijedno tačno, prizor koji više liči na umetničku instalaciju nego na instrument koji služi građanima. Očigledno je da održavanje uličnih satova ne spada u domen njihovog interesovanja.
Sat na Vinaverovom trgu – nije u funkciji
Pitanje koje se samo nameće jeste: zašto? Možda je to samo simptom šireg problema: sistemske neodgovornosti, površnog pristupa javnim dobrima i zanemarivanja svakodnevnih potreba građana. Ili, u malo ironičnijem tumačenju, vlast koja ne vodi računa o vremenu, možda simbolično pokušava da ga „zaustavi“, u nadi da će tako produžiti i sopstveni politički mandat.
Bez obzira na razloge, posledice su jasne: grad gubi na funkcionalnosti, estetici i poverenju građana. Ulični satovi nisu luksuz, već deo javnog prostora koji svedoči koliko vlast poštuje svoje obaveze. Njihovo zanemarivanje odražava neodgovornost, a u isto vreme šalje poruku da ni osnovne potrebe građana nisu prioritet.
Vremena ne možemo zaustaviti, ali vlast bi, bar, mogla da vodi računa o satovima, kao jednostavnom, ali jasnom znaku poštovanja prema gradu i njegovim građanima.
U vremenu pre mobilnih telefona, pa čak i pre masovne upotrebe ručnih satova, ulični sat bio je zajednički pokazivač vremena. Ljudi su često podizali pogled ka tornju, fasadi ili velikom brojčaniku na uglu zgrade. Taj pogled bio je gotovo instinktivan. Radnik koji žuri na smenu, učenik koji kasni u školu, službenik koji pokušava da stigne na autobus ili putnik koji ide na železničku stanicu – svi su se oslanjali na isti sat. Grad je tada imao jedno, javno vreme, vidljivo svima.
Nije slučajno što su mnogi gradski satovi postavljani na najprometnijim mestima. Trgovi, raskrsnice, železničke stanice ili velike robne kuće bili su prirodna središta gradskog ritma. Tamo gde se ljudi najviše kreću, vreme je moralo biti jasno vidljivo. U nekim gradovima satovi su čak imali i dodatne funkcije: zvonili su na puni sat ili su bili osvetljeni noću kako bi prolaznici mogli da ih vide iz daljine.
Posebno mesto u sećanjima mnogih ljudi imaju satovi koji su služili kao tačka sastajanja. Koliko je samo dogovora počinjalo jednostavnom rečenicom: „Nađimo se kod sata.“ Nije bilo potrebe za dodatnim objašnjenjem. Sat je bio stabilna, svima poznata tačka u prostoru, mesto gde se ljudi lako pronalaze u gradskoj gužvi. Tu su se čekali prijatelji, prve simpatije, rođaci koji dolaze iz drugog grada. Ponekad bi neko zakasnio nekoliko minuta, pa bi pogled na kazaljke izazvao blagu nervozu. A ponekad bi čekanje potrajalo, pretvarajući se u male, lične drame koje su se odvijale pod tihim svedokom, brojčanikom iznad ulice.
Sat u Bogatiću – ne pokazuje tačno vreme
Danas se odnos prema vremenu promenio. Svako ga nosi u džepu, na ruci ili na ekranu telefona. Jedan brz pogled na telefon dovoljan je da znamo tačno vreme, čak i do sekunde. Zbog toga su mnogi ulični satovi izgubili svoju prvobitnu funkciju. Neki su stali i niko ih više ne popravlja. Drugi rade, ali retko ko zaista podigne pogled da ih proveri. Postali su deo scenografije grada, nešto poput starih lampi ili klupa na trgovima.
Ipak, ulični satovi imaju jednu posebnu vrednost koju digitalni ekrani ne mogu da zamene. Oni su svedoci vremena, ne samo onog koje pokazuju, već i onog koje je prošlo. Ispod njih su prolazile različite generacije. Gledali su kako grad menja izgled, kako stare radnje nestaju, a nove se otvaraju. Videli su tramvaje koji su nekada zveckali ulicama, prve automobile, pa zatim i savremeni saobraćaj koji se kreće mnogo brže nego nekada.
U mnogim gradovima satovi su nadživeli institucije i firme na čijim su zgradama postavljeni. Banka promeni ime, robna kuća se zatvori, prodavnica postane kafić ali sat ostaje na istom mestu. Kao da grad ne želi da se odrekne tog jednostavnog simbola reda: dve kazaljke koje strpljivo kruže i podsećaju da vreme prolazi jednako za sve.
Zanimljivo je i to što stari gradski satovi često imaju određeni estetski šarm. Njihovi brojčanici, metalni okviri i ukrasni nosači deo su arhitekture. Oni nisu samo instrument za merenje vremena, već i dekorativni element koji daje karakter ulici ili trgu. Kada takav sat prestane da radi ili nestane sa fasade, ulica kao da izgubi mali deo svog identiteta.
Možda je zato važno da ih sačuvamo. Ne zato što nam danas zaista trebaju da bismo znali koliko je sati, već zato što predstavljaju deo urbane memorije. Gradovi nisu samo zgrade i saobraćajnice; oni su i sitni detalji koji stvaraju osećaj kontinuiteta.
Zato bi ponekad vredelo usporiti korak i podići pogled. Negde iznad prolaznika, možda na staroj fasadi ili iznad ulaza u zgradu, još uvek radi neki gradski sat. Njegove kazaljke se kreću istim ritmom kao i pre nekoliko decenija. I dok prolazimo pored njega gledajući u telefon, on nas tiho podseća na vreme kada je čitav grad merio vreme zajedno.
Naslovna fotografija: Od četiri sata, postavljenog na Trgu šabačkih žrtava, ni jedan ne pokazuje tačno vreme – a ni isto!
