Zapisi iz pomračenog grada
Da, bila je to velika privilegija roditi se i živeti u ulici Vlade Jovanovića. Drugi deo.
Ulici koja je bila popločana turskom kaldrmom i u kojoj su na banderama bili prikačeni zvučnici. Da se slušaju vesti (govori Druga Tita), muzika prilikom praznika ali i prenosi fudbalskih utakmica i drugih sportskih događaja.
U svakom dvorištu bilo je najmanje po dvoje dece čija se graja čula po, skoro, ceo dan. Osim od tri do pet kad je bio odmor. Znao se red.
Graja se stišavala i kad je ulicom prolazio komšija Brka, milicioner, prilikom odlaska ili povretka sa posla. Poštovala se „uniforma“.
Automobila skoro i da nije bilo pa je ulica bila idealno mesto za okupljanje i igru sve dece. A igrale su se mnoge vrste igara: fudbal, „žmurke“, „lopova i žandara“, „kauboja i indijanaca“, „Partizana i Nemaca“, „između dve vatre“, „neka bije, neka bije“, „ide maca oko teba“, „jelečkinje barjačkinje“, „care, care, govedare“… Nije bilo pauze. Sem kad „zakrče creva“ trčalo se kući po krišku hleba, masti, soli i aleve paprike. Oni koji su voleli slatko posipali su mast šećerom. Za sve koji su bili baš, baš gladni na raspolaganju je bio somun od dva kilograma pa presečena kriška po sredini. Izgledalo je kao da se u rukama drži čamac. Nije smetalo ni kad se nepažnjom, ili nestrpljenjem za igru, kriška ispusti i padne na kaldrmu. Samo se malo izduva i obriše prašina pa nastavi da jede.
Roditelji su bili spokojni jer znali su gde smo. Bilo je dovoljno samo da nam viknu ime i mi smo, bez pogovora, trčali da se javimo. I molimo za „još pet minuta“.
Posebna atrakcija bio je sladoledžija koji je jednom dnevno, leti, prolazio kroz ulicu gurajući specijalo napravljena kolica. Kakav je to sladoled bio!?
U jutarnjim satima kroz ulicu je prolazio i kolporter koji je prodavao novine. Skoro svi smo imali obavezu da za naše roditelje kupujemo neke novine. Ja sam, recimo, ocu donosio „Politiku“. Posebno sam bio srećan kad je u tim novinama izlazio dodatak za decu.
U prvom delu ulice, u Sinagogi, bilo je lutkarsko pozorište. Gledali smo sve predstave. Ponekad smo se krišom ušunjali u salu kako bi posmatrali probe i radovali se kad lovac baci zlog vuka u bunar.
Nedeljom je u ulici bilo posebno živo. Kolone ljudi išle su na stadion da gledaju „Mačvu“. Često su ulicom prolazili i Cigani (nisu se ljutili da ih tako zovemo) sa Mečkom Božanom. Uživali smo gledajući je kako se, uz zvuke daira, „šminka“, igra i pokazuje kojekakve druge „vragolije“. Za nagradu smo joj bacali novčiće. Verujem da nije bila svesvesna da smo tako ostajali bez mogućnosti da u „Takovu“ kupimo omiljene limun bombone ili one 505 sa crtom. Ali neka, vredelo je.
U ulici Vlade Jovanović stanovali su, tada, i poznati šabački „mangupi“: Diša, Vule, Pera Gembež, Kuze, Sima, Ljuba Konj… a jedno vreme živeo je i moj stric Vidoje koga sam obožavao. Mi, deca, smo ih posebno poštovali, kao uostalom i ostale komšije. Bilo je tada nezamislivo da, kad oni prolaze ulicom, ne zastanemo, ne izvadimo ruke iz džepova (ako su nam bile tamo) i ne kažemo „dobar dan“…
„Jadna ti majka“ ako se zaigraš pa propustiš nekog da pozdraviš a on prođe porede tebe. Tako su oni, kad bolje razmislim, bili i naši prvi vaspitača. Učili su nas lepom ponašanju ali i drugarstvu i viteštvu.
Naravno da je među nama, decom, bilo i svađa pa i tuča. Ali i ti fizički „obračuni“ imali su svoja pravila i bili su fer i pošteni. Svako ko je pokušao da se ogluši o ta pravila morao je da se suoči sa „macolom“ (ili „napolitankom“ kako smo je zvali) Pere Gembeža od koje su klecala kolena a u glavi brujalo kao u košnici. Da ti više nikad ne padne na pamet da budeš zao i rđav…
Na kraju naše ulice bila je prekrasna poljana „Trkalište“ (Hipodrom), sa natkrivenom tribinom, na kojoj smo igrali fudbal sa decom iz drugih krajeva grada i gledali konjičke trke.
Vremenom je turska kaldrma zamenjena kockom, ulica je postala prometnija, automobili su sve češće prolazili… A mi smo odrastali, pošli u školu a mnogi su se i odselili…
Ipak, ostalo je nešto vredno – sećanje na miris jorgovana i USPOMENE!
Danas je sve nakaradno!
Danas je u toj mojoj ulici, ali i uopšte u gradu, čini mi se, sve „nakaradno“!
Ulica je asfaltirana, doduše trotoar još nije sređen, umesto sa zvučnika na banderama, vesti, muzika i prenosi sportskih događaja gledaju se u kući, u samoći, na televizoru ili mobilnom telefonu.
U dvorištima skoro i da nema dece. Samo poneka starica ili starac čekaju Božju „milost“ da se pridruže svom bračnom drugu ili porodici kako bi omogućili da prelepa dvorišta neki od „naslednika“ da „preduzimaču“ a ovaj sazida ružnu zgradetinu i u nju useli ljude koji se nikada, međusobno, neće upoznati. Ni družiti…
Miliciju, sada policiju, niko ne „zarezuje“ i ne poštuje. Deca više nemaju vremena za igru. Osim onu na telefonima. A ni „hleba i masti“ više niko ne jede.
Nema više ni uličnih sladoleddžija ni kolportera. Ni lutkarskog pozorišta. Danas se „zli vukovi“, baškare kao botovi vladajuće stranke po društvenim mrežama jer više ni pravih „lovaca“ nema.
Pera Gembež i ekipa vaspitavaju neku drugu decu u, verovatno, boljem svetu. Jer, ova naša, ovdašnja, hode ulicom spuštene glave, sa rukama u džepovima, slušalicama u ušima i nikog ne pozdravljaju. Izgleda da nema više ni „vaspitača“. Umesto viteške i fer „šorke“, pesnicama, sevaju noževi i vatrena oružja.
Ulicom se više ne ide na utakmice već u supermarket.
Cigani su postali Romi, skupljaju sekundarne sirovine a u „daire“ udaraju neki drugi.
Nova Mečka Božana zavladala je gradom te sad ona nas „šminka“ i umesto da je plaćamo po „zasluzi“ uzima (otima) nam koliko joj se hoće.
Ni jorgovana više nema!
Ivan Kovačević
