Godine koje su pojeli skakakvci
Sramotno je za jedno društvo da bude ophrvano lažima, a pogotovo kad su te laži servirane iz državnog vrha. U nekom ranijem periodu možda su najveće laži bile obećanje Slobodana Miloševića o švedskom standardu, ili obećanja posle petooktobarskih promena o brzom ulasku u Evropsku uniju, ili Mlađana Dinkića o hiljadu evra na deonicama javnih preduzeća, ali sve je daleko prevazišao Aleksandar Vučić. Samo ove godine, na početku epidemije, smejao se sa nazovi stručnjacima „najsmešnijem virusu“, pa posle javno porekao da se smejao, do proglašenja “Zlatnog doba“ ili da pre 2012. naprednjaci nisu imali priliku da se oglase za izbore. Međutim, u svemu tome ima zdušnu podršku čitave medijske prorežimske mašinerije, sve dnevne listove izuzev „Danasa“, i sve televizije sa nacionalnom frekvencijom. Ali, ove laži skupo koštaju građane, odnosno građanina kao nosioca suvereniteta, jer pandemija je odnela previše života zbog nesnaležnja i nestručnosti, laži o opremljenosti bolnica… Sada već građanin ne veruje ni Kriznom štabu, ni predsedniku pa ni ostalim državnim poslenicima. A trebalo bi, po ko zna koji put, podsetiti da su se zakleli na Ustavu, a predsednik i pride na Miroslavljevom jevanđelju. To „zlatno doba“, obećanih 500 evra prosečne zarade i najveći rast BDP, polako tamni, država je u deficitu za četiri milijarde evra, očekuje se da posao izgubi oko 200.000 ljudi, što je put u beznađe. S druge strane predsednik koji bi trebalo da odražava državno jedinstvo nikako to ne čini, već se postavlja, pre svega, kao predsednik samo jedne stranke. Ne može se toliko lagati, na primer, da SNS nije imao medijsku promociju, i to relativno pristojnu i ravnopravnu, a da je sam Vučić bio predsednik anketnog odbora za istraživanje prodaje struje. Sada u Parlamentu nema opozicije, sve lokalane vlasti, izuzev četiri opštine, su u rukama naprednjaka, i onda kakve su to evropske integracije najavljene još te 2012. kao osnovni cilj SNS?! Srbija je daleko od tih integracija, ove godine nijedno pristupno poglavlje nije otvoreno, a najvažniji uzrok su nedostaci u domenu pravosuđa, vladavini prava i medijskih sloboda. Do istine se može doći kroz stručni i naučni prilaz, i da institucije profesionalno obavljaju svoj posao. Ali, u onom delu slobode medija, kao osnovnom pokazatelju demokratije i informisanja građana, jasno je da su profesionalni mediji ugušeni a neki i ugašeni. A po Zakonu o javnom informisanju mediji su dužni da objektivno, celovito i pravovremeno obaveštavaju građane o svim relevatnim društvenim zbivanjima. A toga – jasno nema. Čak ni na RTS, javnom medijskom servisu, nekada poznatoj po motu “Vaše pravo da znate sve“, ovih godina duboko potonuloj u medijskom mraku. Čak će poskupeti TV pretplata na 299 dinara, što je svojevrstan cinizam. Šta tek reći za perjanice ovog režima “Pink” i “Hepi”, ogrezlim ne samo u lažima, već i u pornografiji, rijaliti programima koji su izmenili mentalni kod nacije. Ili, ako najtiražniji tabloidi: “Informer”, “Alo”, “Srpski telegraf” godišnje se po hiljadu puta ogreše o novinarski kodeks, onda od neke istine nema ni govora. Doduše TV N1 i Nova S, stiču sve više gledaoca, a nedeljnici „NIN“, „Vreme“ i „Nedeljnik“ sa dnevnim listom „Danas“ takođe imaju profesionalni pristup, ali su im tiraži znatno manji od ovih tabloida. Međutim, u takvoj trci teško da istina može da preovlada, pa, na primer, pitanje je koliko je građana obavešteno o malverzacijam u „Krušiku“, Jovanjici, Beogradu na vodi, basnoslovnim projektima metroa, auto- puteva, gde se olako prebacuju računice za po nekoliko stotina mjiliona evra, ili velikoj izbornoj krađi, a u Šapcu je posebno bila izražena. Jedno od pozitivnih očekivanja je usvajanje i primena Medijske strategije. Doneta je uz pomoć Evropske unije, sa proevroskim standardima, ali je pitanje nakon toliko izneverenih obećanja šta će to biti primenjeno. Takođe, Evropa je dala jasan znak za pregovore između vlasti i opozicije kako bi se pripremili izbori za 2022. godinu. No, iz dosadašnje prakse jasno je da se Aleksandru Vučiću ne može verovati, a kamoli da se očekuju neki pomaci u skladu sa demokratiskim principima, slobodom govora i medija, poštenim izborima… Ako dogovora nema alternativa su protesti jer ni bojkot nije doneo ništa. I, primera radi, šta bi se desilo da Angela Merkel, Emanuel Makron, Vladimir Putin, Džozef Bajden a pogotovo mlade političarke i popularne premijerke Novog Zelanda, Danske, Finske ne govore istinu, a tek da otvoreno slažu. To ozbiljni političari ne smeju sebi da dozvole, odnosno bivaju kažnjeni zbog toga. Ovde u Srbiji laži su postale uobičajene da se malo ko iznenađuje i protivi. S druge strane i ćutanje o važnim pitanjima je doprinos toj fabrici laži. Najsvežiji primer je ćutanje o kompletnom preuzimanju elekroenergetskog sistema na Kosovu od strane prištinskih vlasti, na šta je predsednik Vučić obećao izjašnjenje za 72 časa, a ono nije stiglo ni posle 144 sata. A državni poslenici, one koje građani plaćaju, dužni su da odgovore na ta pitanja.
Dragan Eraković
