Novinari i „novinari“ na izborima
Bez slobodnog novinarstva nema ni demokratije, to je postulat uvrežen u normalnom svetu. Nažalost, nedavni izbori pokazali su da novinare, one prave, nema ko da štiti, čak ni oni koji primaju platu kao čuvari javnog reda i mira. Student i novinar Lazar Dinić brutalno je pretučen dok je izveštavao sa izbora u Boru, polomljena mu je jagodična kost sa nagnječenjem malog mozga, a takođe su pretučeni i Ivan Bjelić, Aleksandar Kulić i Zorica Popović.
Na tu novinarsku ekipu gde su bili i studenti batinaši nasrnuli su čak i sekirom, a poslovično je izostala reakcija policije i tužilaštva. U Bajinoj Bašti više udaraca u glavu zadobio je novinar Darko Gligorijević, a poprskan je i biber sprejom u oči. I za sada sve bez epiloga i procesuiranja vandala.
Istina da novinarska udruženja, kako domaća tako i strana, zahtevaju da nadležni organi štite novinare kao javne poslenike, to izgleda u Srbiji ne važi. Uostalom to je bilo evidentno i tokom nasrtaja na novinare tokom brojnih protesta, a neslavnoj slici svoj doprinos daju i uniformisani kao i oni policajci u civilu. Srbija prednjači u Evropi po broju napada na novinare, onih fizičkih ali i onih verbalnih, pogotovo su opasne pretnje smrću.
Svojevrstan pečat tome daju najviši državni funkcioneri koji crtaju metu na čelu novinarima kao plaćenicima i domaćim izdajnicima. I uprkos krivičnim prijavama tužioci se oglušuju na to, prave nemušti, i za sada samo je četiri slučaja na sudu. U ovoj godini u Vrhovnom javnog tužilaštvu formirano je 25 predmeta vezanih za ugrožavanje bezbednosti novinara. Jedan od tih primera da je zbog pretnji šabačkom novinaru Nenadu Kulačanu, Osnovni sud prvostepeno osudio Zorana Cvetanović na uslovnu kaznu zatvorom na šest meseci i zabanu prilaska.
Najspornije je da napadi na novinare prolaze mimo radara najvećeg broja medijskih kuća. Uostalom, ne bi se moglo reći da su zaposlenici u Informeru novinari, kao i zaposlenici u većini tabloida, ali zabrinava što se o novinarske postulate oglušuju i zaposleni na RTS kao i na RTV, kao javnim servisima, a tu su i televizije da nacionalnom frekvencijom, PINK, B 92, Prva i Hepi.
Ukupno ima više od dve hiljade medijskih kuća u Srbiji, ali se na prste mogu izbrojati oni koji profesionalno obavljaju svoju funkciju.
Po Ustavu i Zakonu o javnom informisanju dužni su da istinito, celovito i pravovremeno obaveštavaju građane. Toga u najvećem broju slučajeva nema, pa nije ni čudo što, na primer, RTS izveštava da su nedeljni izbori protekli u najboljem redu, a to su sledili i ostali prorežimski mediji. Umesto informacija koje odgovaraju na pet osnovnih pitanja, pravilo dve strane, ovi mediji su propagandne mašine koje, svakako, ne mogu doprineti demokratizciji ove i ovakve Sbnije.
Pitanje je šta posle, jer je sasečena još jedna civilizacijska i društvena grana, i ko će posle od svih tih silnih “ novinara“ moći da bude novinar. Kao iz one pesme Džona Dona da kad je jednog čoveka manje siromašnije je čovečanstvo, ili jednostavije „zvono zvoni za tobom“.
Dragan Eraković
Naslovna fotigrafija: Lazar Dinić i Ivan Bjelić u zdravstvenoj ustanovi nakon napada (foto: Zoran Mladenović)