Čitaonica svake Biblioteke je prostor tišine. Kako se bliže ispitni rokovi, postaje istureno odeljenje gotovo svih fakulteta u našoj zemlji; prostor iz kog smo ispratili mnogo lekara, inženjera, advokata, profesora, naučnika, sportista; mesto gde nastaju ideje, piše se poezija, čitaju novine… Ipak, prva asocijacija na čitaonicu Biblioteke šabačke su, sada već čuveni, Darija i Mića. Postoji li student, učenik, istraživač koji, prisećajući se svog školovanja, ne započne bar neku svoju priču sa: „Kad sam bio kod Miće i Darije…“ ili: „Da nije bilo Darije i Miće…“! A znate li ko su, zapravo, bili oni?
Blaga i brižna bibliotekarka kojoj su red, disciplina, ali i ljubav prema knjizi, čitanju i ljudima osnovni principi kojima se rukovodi u životu. Svi oni koji su bar jednom bili u čitaonici znaju da od Darije mogu dobiti više od bibliotečke usluge – dobronamernu opomenu da je vreme za odmor i predah od učenja, savet da su šetnja, sveža voda ili voćka idealni za svaku pauzu. Ipak, najvažnija od svega je bila podrška. Posle nepoloženog ispita, samopouzdanje i nije neki pratilac studentima. Baš zato su Darijine priče o neodustajanju bivale lekovite. Tada je čitaonica postajala utočište i dom u kome se prepreke i porazi prihvataju kao trenutni, a upornost i volja kao nepokolebljivi saveznici na putu ka ostvarivanju ciljeva. Darija je među svojim kolegama važila za profesionalca. Pouzdana, savesna, pedantna, pronicljiva. Red kakav svaka biblioteka zahteva, a koji je za sobom ostavljala u magacinima s knjigama, na svojoj radnoj površini i u čitaonicama, ostali su za primer svima nama kako treba.
Autorka teksta: Kristina Aleksić
