Tragom napisa – LALICKI I MIRAZ ― LjUDI I VREME
Radovan Mirazović, slikar i teoretičar umetnosti u Šapcu i Parizu, kolekcionar filmskog i pozorišnog kostima, vlasnik muzeja u osnivanju „Evropa i Amerika kroz minula stoleća“, pisac knjige „VLADISLAV LALICKI (1935―2008)“, promovisane u Galeriji „Vladislav Lalicki“ šabačkog Teatra na pravom putu, o knjizi, kulturi Šapca, idejama koje još traju…
Šta vas je, maestro, ove jeseni zadržalo u „Malom Parizu“?
■ To je, pre svega, značajna kulturna misija Šabačkog pozorišta, koje je sačuvalo svoju osetljivost za nacionalne poslove i za teme šabačke kulture od posebnog društvenog interesa. Radi toga, i „Galerije Vladislav Lalicki“, našeg Pozorišta koje mi je poverilo pisanje knjige o Vladi, još sam ovde.
Kako biste definisali Vladinu umetnost? U knjizi ste naveli izjavu Stevana Stanića da je Aleja velikana, gde Lalicki počiva, „mala šabačka ‘Akademija nauka i umetnosti'“?
■ Vlada Lalicki ― majstor palete i kista, hedonista ― svetac modernizma, slikar „pravog kraja filma“ i snova. Velikan. Slikarčina! Uočavam naznake „novog talasa“ u kulturi Šapca. Grad je ponovo obukao ruho „Malog Pariza“. No, bez želje da kvarim „ugođaj“ omladini, koja s pravom beneficira mnoge lepe sadržaje u Gradu, Šapcu je potreban i Zavod za zaštitu spomenika kulture, veća zaštita ambijentalnih i arhitektonskih vrednosti, i veća podrška profesionalnim ustanovama kulture, veće uvažavanje njihovog autoriteta, da one ostanu „u neposrednoj, živoj i radnoj vezi sa vodećim tendencijama u matici“ (po dr Lazaru Trifunoviću, u Šapcu, 10. IV 1982.); da ne zastanu „zaglavljene“ (po Miliću od Mačve), „k’o jabuke divljake, skotrljane u vir, zadržane crnom granom i prljavom penom, sve dok ne istrunu!“ Možda je to samo moj veliki šabački san, ali ostvarivo je da šabački Zavod za zaštitu spomenika kulture, i osnažene kulturne ustanove, još više unaprede duh Grada; da Šabac podigne kupolu na Krsmanovića kući; fasadu Jevremovog konaka ispred „Opštine“; da, na bazi predloga D. Ćosića, i N. Lukića, iz 1982. i 1985., dovrši Koncepciju „Dunjića kuće“, i u njoj pokrene Galeriju moderne umetnosti (uz legat Branka Stankovića), prema Konceptu (6. X 1988.) Saveta Galerije, u sastavu: dr Stanislav Živković (SANU), Stevan Stanić (NIN), Nikola Kusovac (Narodni muzej, Beograd), Dušan Nikolić-Sima, Živorad Mihailović (ULSŠ)… I ― da se ne ruši Letnja bioskopska bašta! Ne zato što je, juna 1963., Evropljanin Roko Granata hitom „Marina, Marina“, stresao polen sa lipa kod „Sokolane“, već da se Bašta obnovi i ustupi ― Čivijadi!, za Festival humorističko-satiričnog filma („Zlatna Čivija“, laureatima), da sve vrvi od filmadžija! A zimi ― Bašta pokrije mobilnim krovom (tenis, revije i košarka, moda, note i rokeri, sajam knjiga, da ne zebu bukeri, boje i reči ― uh, kako ovo avangardno zvuči!). Da Grad pozove: Tarantina (preko Kuste), pa Adama Vesta („Živ je Betmen, umro nije!“) i Kseniju Grasos (nikad lepša!), nesuđene ljubavnike u „Partizanima“, da u Bašti, „puste“ prvi „šabački“ igrani film, da i mi, kao Holivud, „označimo“ uzorni antifašizam „Partizana“ ― da još jednom vidim sebe (ja, mlad!), i neka meni draga lica, u HELLRIVER/TACTICALGUERILLAS… Pa tek posle (svega) toga, ako se već mora ― ako treba, baš, i ja ― da umrem!
Tri slikara za ponos Mačve i Srbije
Boje i vizije velikana
Slikar, pisac, publicist, autor knjige „80 godina slikarstva u Šapcu“ i mnogih još iz ove i drugih oblasti, teoretičar umetnosti, Radovan Mirazović iz Šapca i Pariza, zabeležio je u nekoliko navrata, u nekolicini pisanih i elektronskih medija, a na samo manji deo, parafrazirajući, podsećam: „U likovnoj umetnosti Šapca u prvoj polovini, pedesetih godina prošlog veka, sredini i prvih potonjih decenija, izdvojila su se tri velikana: Hakija Kulenović, Vladislav Lalicki i Milić od Mačve. Fizički više nisu sa nama, a njihovo delo večno ostaje i traje“.
Radovan Mirazović je kao njihove naslednike, u širokom smislu te reči, naveo Slobodana Jeremića – Jeremiju, Šapčanina, koji živi i radi u Pećincima, u svom Muzeju hleba, Dragana Martinovića iz Bogatića, koji živi i stvara u Sremskoj Mitrovici, i svoju malenkost. Skromnost ovog maestra kičice i boja, reči i misli, svojevremeno kopiste Muzeja Luvr, jednog od sto slikara današnjice čija je slika, na svetskoj aukciji u Parizu i Londonu, među prvima prodata anonimnom poznavaocu, primorava me da upravo od njega, od Miraza – jednog od stubova temeljaca kultne grupe „Boje i reči“ Doma omladine „Vera Blagojević“ u Šapcu krajem 60-tih godina prošlog veka – započnem reportaže o ljudima zavičaja, koji su nam obojili živote u radost i misao.
U vašoj knjizi o Lalickom, umetnika su potreseno prepoznali kćerka Nataša, prijatelj, novinar i pisac Petar Savković. Kakav „odjek“ knjige o Lalickom očekujete?
■ „Družeći“ se s Lalickim ― opet sam bio mlad! Sve bilo je kao nekad. (I) to je Vlada ― on, njegov modernizam, večita mladost njegova, zarazni su! Knjigu sam „istrgao“ iz rukopisa: „Likovna umetnost u Šapcu u potrazi za identitetom 1816―2016. Bio sam „lovac“ na građu koja „dešifruje“ epohu. Pisao ― do u „gluvo doba noći“, iz sna budio dragu suprugu, prvu ljubav, Jasminu, prvog recenzenta, da joj čitam o Vladi; jer, samo ona je znala: u „šikaru“ arhivalija utrčao je onaj Andrićev i Mori Ipov „za borbu rođeni, strasni lovac ― ali, onaj koji od plijena ne jede!“ Izrečeni „sud“ Petra Savkovića, da sam „knjigom, uz obilje podataka, ostvario psihološka poniranja u život i delo Lalickog, njegovo doba“, puno mi znači. Biću spokojan ako knjiga bude od koristi i pouke čitaocima. Umoliću svoje čitaoce „da imaju u vidu da ovu knjigu nije pisao ni anđeo božji, ni duh sveti, već čovek rukom grešnom i umornom. I zato vi, koji ćete je čitati, ispravljajte, a ne kunite!“ Inače, glavna tema knjige je: ulazak šabačke javnosti u fascinantan i složen svet modernizma, započet u „Malom Parizu“, 1905., u kojem se javilo mnogo vrhunskih modernista. Većih majstora od Lalickog ― malo. Vlada Lalicki ― ponajveći talenat (po Đorđu Kostiću, mentoru „Ateljea“) ― zablistao je 1957., kao laureat Novembarske nagrade sreza Šabac za plakate ― „Zlatni pijesak“ i „Fuente Ovehuna“. Tako je počelo. Oko sv. Nikole, 1954., „strukture“ su zamerile (i) „muzealcu“ Kostiću, (Muzej, otvoren 11. I 1955.), da se od „druga profesora“ očekivala postavka o NOB-i, s renesansom naših naroda, a ne ― „stalci, glina, farbe i predavanja o ‘nekoj’ Renesansi u Italiji“. Uoči Nove godine, Vlada je ispratio Kostića na železničku stanicu, vukući na sankama njegove teške kofere s knjigama. Sve do stanice Lalicki je plakao… Kostić mu je, ćutke, stisnuo promrzlu desnu šaku ― ruku kojom će Lalicki osvojiti likovni svet ― pre nego što je zauvek napustio „Mali Pariz“, ne osvrćući se. S jeseni 1973., sličan previd je načinio i Stole Janković, realizujući u Šapcu, Mrđenovcu i Miloševcu film „Partizani“; jer, tražeći gratis-pomoć preduzeća, obećavao je šabačkim „strukturama“ film o NOB-i, a ― „snimio skalameriju o ljubavi naci-oficira prema svojoj zarobljenici, Jevrejki!?“ Ali, istine radi ― sjajan je antifašizam „Partizana“ (o samom snimanju tog filma, o bahatosti i alavosti beogradske ekipe u Šapcu – drugi put). A, Kventin Tarantino priredio je u Holivudu, 2010., RODTAYLORNIGHTDARKOFTHESUNANDHELLRIVER, u slavu antifašizma „Partizana“, u kojem su igrali i gotovo svi glumci Pozorišta, Lalicki, i autor ove knjige. Ameri napunili BEVERLICINEMA u L. A., gutali kokice, gledali „kros-kontri za Jarak“ šabačkih penzionera, đaka, studenata, „sprovođenje“ kraj Tržnice i „Venca“, „kundačenje“ istih po mrđenovačkim i miloševačkim šikarama i zabitima, gledali tinejdžeri s one strane „Bare“ kako „gore“ Donji šor i Kamičak, kako „planu“ i „Zorka“, pili Kolu, „vaćarili“ se dok je Stoletova ekipa bila „Bitku za Beograd“ (naziv, za „vani“). All-right, znaju Maloparižani da je to Šabac. Crkva se lepo videla… Bilo oko tri i petnaest popodne ― poklopile se kazaljke… Neko je mislio na nas!… U sred Anđelesa!
Dragan S. Filipović
