Verovatno najbolja izreka o pravilima je ona koja kaže kako pravila postoje da bi se kršila.
Nepoznati autor nam poručuje da život ima samo dva pravila. Prvo – nikad ne odustajte. Drugo – uvek se setite prvog pravila.
Hedonistima je verovatno najdraža ona koja nas podseća da ćemo poštujući sva pravila propustiti najbolju zabavu.
Mislim da u zivotu postoje situacije u kojima je poznavanje i poštovanje pravila veoma korisno, kao i one kada su pravila nezamisliva i apsolutno nepotrebna, ili kada je pogrešno poštovati ih.
– Kada me neko upita kako da se izbori sa nevoljenom školskom matematikom, uvek dajem isti odgovor – Samo nauči pravila i poštuj ih.
Došao mi je pre mnogo godina roditelj sa sinom koji polaže popravni ispit iz matematike. Već je bila polovina avgusta, ispit je bio za desetak dana. Na moju primedbu da je kasno, roditelj me je zamolio da ipak pokušamo. Učeniku sam dao spisak pravila iz nekoliko najlakših oblasti i rekao mu da ih nauči i sutra dođe na čas. Sutra je došao, a da ih nije naučio. Ponovo sam ga vratio da ih nauči, odbijajući da radimo zadatke dok ne nauči pravila.
Konačno ih je naučio i uspešno uradio postavljene zadatke. Začuđeno me je pitao zar je samo trebalo da nauči tih nekoliko pravila. Ispit je položio, na veliko iznenađenje svog profesora.
– Kada me neko upita da li poštovati pravila, i koja, sigurno treba poštovati ona koje nam izgovara priroda, ona koja su logos.
Bio je štrajk učenika, ne sećam se više povodom čega. Sedeli smo u nastavničkoj kancelariji u vreme trajanja svojih časova. Ako bi samo jedan učenik poželeo da bude na času, naša je obaveza bila da mu ga održimo. I to je bilo u redu. A onda je stigla besmislena naredba ministra da na časove odemo u prazne učionice i nekoliko kolega je pošlo da to i učini. Poštujući pravilo da se poslodavac mora slušati. Meni to logos nije dozvoljavao. Šta biste vi učinili?
Poslušnost i svest
Povremeno je u nekim školama aktuelno donošenje odluke o obavezi nošenja uniforme i zabrani mobilnih telefona.
O tome ću izneti svoj stav, u želji da se nastali problem reši što uspešnije.
Po pitanju oblačenja, prema sebi nikada nisam bio previše strog. U školu sam dolazio ponekad ne vodeći previše računa o tome koliko se slažu boje onoga što sam obukao. Poštujući obavezno onu zaboravljenu narodnu, samo da je čisto i da nije pocepano. Svoj autoritet sam pokušavao da gradim ne na pojavnosti, nego na znanju i pravednosti. Mobilni telefon sam nosio i isključivao zvuk u vreme časa. Ponekad i zaboravio, uz izvinjenje učenicima. Sve što sam valjano činio bilo je odraz mojih shvatanja, a ne isprovocirane neposlušnosti ili nametnute poslušnosti.
Što se tiče mladih ljudi, bunt je nešto očekivano, što im pripada.
Zato su predlozi vraćanja na obavezne đačke uniforme i zabrane nošenja mobilnih telefona u školu, po mom mišljenju, unapred na granici neuspeha.
Svakom učeniku ili roditelju koji bi mi rekao da ne zna šta je to pristojno oblačenje, poručujem da ne govori istinu. I pitam roditelje koliko uvažavaju školu u koju su poslali svoje dete. A učenika, koliko uvažava profesora pred kojim je tako obučen.
Dolazeći češće u pozorište, đaci će mnogo puta, pre početka predstave, čuti poziv da isključe svoj mobilni telefon i verovatno će im zasmetati ako, ne mareći za druge, on ipak nekome zazvoni. Organizovane posete pozorištu da budu tradicija valjanih škola.
Dakle, poštujući svoju školu, đaci dolaze u nju dolaze pristojno obučeni. Na časovima telefon im je isključen, takođe poštujući pretpostavku da profesori najbolje predaju ako ih niko ne ometa, kao i želju drugih učenika da u tišini prate predavanje. Ako postoji izgrađena svest o značaju valjanog ponašanja, naredba je suvišna.
Verujem da bismo ponudom kulturnih sadržaja, negovanjem moralnih i estetskih vrednosti, empatije, i razvijanjem svesti da čovek vredi koliko misli, zna i oseća, a ne pukom pojavnošću, dugoročno postigli mnogo više nego predloženim uniformisanjem i zabranama. Njih ostavimo za kraj. Imamo li snage i vredi li pokušati?
