Još od malih nogu učen sam da je ljudski grešiti i praštati. Kad ti neko udari šamar, govorili su mi, okreni mu i drugi obraz da pokažeš svoj humani karakter ali i da dokažeš da ne pripadaš totalitarnom društvu ili nekoj kriminalnoj organizaciji. Oprostiti znači staviti tačku kojom se završava jedno, a započinje novo poglavlje, to je jedini put odrastanja, sazrevanja…
Međutim, ako analiziramo kakav je, posle oprosta, životni put “žrtve” i “počinioca” u većini slučajeva doći ćemo do saznanja da smo opraštanjem počinili greh i zločin prema sebi ali, što je najgore, i budućim pokoljenjima.
Evo, da uzmemo slučaj i “sudbinu” troje ljudi, šabačkih novinara, koji su devedesetih godina svojim izveštavanjem “zavili u crno” mnoge naše sugrađane i naneli veliku štetu našem gradu. Njima smo mi, 2000 godine, hrišćanski, sve oprostili i pružili drugu šansu. Vremenom oni su, takvi kakvi jesu, postali dobri i novoj vlasti nastavljajući, sada za tu novu vlast, da čine isto ono što su i devedesetih činili. Samo malo suptilnije. Naravno opet za dobre honorare.
I tako sve do pojave, ili početka, vladavine diktatora kome su ti vrli novinari svoje usluge “nesebično”, ponovo, stavili na raspolaganje. Još gore i bestijalnije nego devedesetih.
A rezultat prašanja grehova koji su počinjeni tih devedesetih godina je da je “žrtva”, koja je oprostila, postala još veća “žrtva” sa mnogo gorim posledicama a “počinioci” koji su, recimo, u međuvremenu samo menjali garderobu (od onog ljubičastog julovskog, preko “demokratskih” džempera, do naprednjačkog odela) zaboravili na dobročinstvo koje im je učinjeno i krenuli su nemilosrdno da se svete. Da pokažu “karakter”.
Zato, moram da postavim razumno pitanje: Da li je praštanje greha “zločincim” hrišćanski i ljudski čin ili im je tim gestom samo pružena prilika da te grehe ponove? Na štetu našeg sopstvenog života ali i života naših potomaka!
Ne znam. Nisam pametan.
Mali Đokica
