Lični stav: Sto novih lica u šabačkoj politici (4)
U Šapcu danas vlast ne dolazi iz naroda, ona se distribuira iz prestonice. Kao privilegija, kao nagrada za poslušnost, kao dokaz lojalnosti centru moći koji sve vidi, sve odlučuje i ništa ne prepušta slučaju. U takvom sistemu demokratija nije poredak, već dekor. A građani? Oni su publika koja odavno više ne veruje predstavi.
Višestranačje je trebalo da razbije monopole i otvori prostor za slobodu. Umesto toga, dobili smo umnožene centre iste političke kulture: bahatosti, karijerizma i sirove ambicije. Lokalna politika, umesto da bude temelj društva, pretvorena je u tranzitnu stanicu za one koji žele „više“, više moći, više uticaja, više privilegija. I kada odu, za sobom ne ostavljaju sistem, već pustoš koju popunjavaju još poslušniji i još manje odgovorni.
Gradovi i opštine u Srbiji danas ne žive, oni čekaju. Čekaju odluke iz Beograda, čekaju sredstva, čekaju dozvole, čekaju političku milost. U međuvremenu, problemi se gomilaju, inicijative se gase, a svaka ideja koja nije usklađena sa voljom centra unapred je osuđena na neuspeh. To nije upravljanje gradom to je njegovo gušenje.
Centralizacija nije više samo politički izbor, već mehanizam kontrole. Partije su postale vertikalne strukture u kojima se naređenja spuštaju, a odgovornost nikada ne penje nazad. Lokalni funkcioneri ne odgovaraju svojim građanima, već onima koji su ih postavili. Njihov mandat ne zavisi od rezultata, već od lojalnosti. I zato rade u interesu centra jer im od njega zavisi politički opstanak.
Najveći poraz ove zemlje nije u ekonomiji, niti u demografiji. On je u propuštenoj šansi da se posle velikih političkih promena izgradi drugačiji sistem, onaj u kome bi lokalne zajednice bile nosioci razvoja, a ne puki izvršioci tuđih odluka. Umesto toga, centralizam je dodatno učvršćen, a decentralizacija svedena na prazno obećanje koje se poteže samo kada treba umiriti javnost.
Ali ono što je godinama bilo pogrešno, danas postaje neodrživo. Srbija ne može dalje kao država u kojoj se sve odlučuje na jednom mestu, dok ostatak zemlje tiho propada. Ne može kao sistem u kome se sposobni sklanjaju, a podobni napreduju. Ne može kao društvo u kome se ćutanje nagrađuje, a kritika kažnjava.
Ovo nije pitanje ideologije. Ovo je pitanje opstanka.
Ako se vlast ne vrati građanima, stvarno a ne deklarativno, Srbija će nastaviti da gubi i ljude i smisao. Ako se lokalnim zajednicama ne da moć da odlučuju o sebi, svaka priča o razvoju ostaće prazna. Ako se politika ne oslobodi stega centralne kontrole, ostaće zarobljena u sopstvenoj nemoći.
Promene više nisu stvar izbora, već pritiska realnosti. I što se duže odlažu, biće bolnije.
Jer nijedna vlast, koliko god bila čvrsta, ne može dugo opstati na sistemu koji ne funkcioniše. A ovaj, očigledno, više ne funkcioniše.
Međutim, taj sistem neće smeniti oni koji su ga godinama pa i decenijama stvarali i negovali, ni njihovi poslušnici, već potpuno novi ljudi, nova lica, sa novim, drugačijim programima i idejama.
