Zbor građana: ZAPISI IZ POMRAČENOG GRADA
Zbor građana je zamišljen kao najprostiji i najpošteniji oblik demokratije: mesto gde komšija gleda komšiju u oči i govori o vodi, putu, vrtiću, zagađenom vazduhu, školi, kulturi… bez posrednika, bez partijskih obeležja, bez direktiva. Kad zbor funkcioniše, on je škola građanske zrelosti. Kad ne funkcioniše postaje karikatura demokratije. Šabac, nažalost, pokazuje kako se ta karikatura pravi.
Prva dva zbora, na kojima su moderatori bili studenti (studentkinje) i koji su privukli veliki broj građana, ali i dali nadu da će građanski aktivizam prodrmati političko mrtvilo u koji je grad Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka zapao, izgledali su optimistički.
Međutim, sve posle toga, sa nekim sporadičnim „bljeskovima“, bilo je sramota koja se rečima opisati ne može. Naime, svih sledećih trinaest zborova bili su totalni fijasko za grad, i građane, koji su se do pre samo nekoliko godina dičili demokratijom i jedinim slobodnim gradom u partijski „okupiranoj“ državi.
Umesto prostora za rešavanje lokalnih problema, zbor se pretvorio u improvizovani partijski miting. Umesto argumenata, povici, svađe, uvrede i sva raskoš primitivizma koja ne priliči ni ponoćnim pijancima u nekoj birtiji na iskraju grada. Umesto činjenica, etikete. Umesto građana, stranački aktivisti na smenama. To više nije zbor, to je loša kopija televizijske političke emisije, samo bez voditelja koji bi makar pokušao da uvede red.
Oteta neposredna demokratija
Najveća vrednost zbora je njegova neposrednost. On postoji upravo zato što institucije ne rade, zato što su odluke udaljene od ljudi. A kada se i taj poslednji prostor zarazi stranačkim ratom, građaninu ostaje samo cinizam. A cinizam je najveći saveznik loše vlasti, bilo koje.
Stranački uticaj ne uništava zbor zato što su stranke same po sebi zlo, već zato što u zbor unose hijerarhiju. Odjednom ne govori čovek, nego “naš” i “njihov”. Ne raspravlja se o problemu, nego o tome ko stoji iza koga. Ko će biti „admistrator“ a ko u nekoj grupi za mlaćenje prazne slame. Čim zbor postane produžena ruka partijskih štabova, on prestaje da bude građanski i postaje beskoristan. A ovaj, šabački, je to već odavno postao.
Kako izaći iz tog ćorsokaka?
Prvo: jasna pravila. Zbor bez pravila, ili pravila koja se ne poštuju, je arena. Ograničeno vreme govora, jasna tema, zabrana stranačkih simbola i promocije. Ko hoće kampanju neka ide na miting.
Drugo: depersonalizacija. Manje „ti si“, više „ovo je problem“. Zbor nije mesto za obračune sa političkim protivnicima, već za formulisanje zahteva koji će važiti bez obzira ko je na vlasti.
Treće: zapisnici i konkretni zaključci. Kad zbor završi bez jasno definisanih zahteva i rokova, on je bio samo ispusni ventil. A ispusni ventili ne menjaju sistem, oni ga održavaju.
I najvažnije: građanska hrabrost. Hrabrost da se kaže „ne“ sopstvenoj stranci kad okupira prostor koji joj ne pripada. Zbor nije ničije privatno vlasništvo. On pripada onome ko dođe zbog ulice, škole, zdravlja, a ne zbog političkog poena.
Promenite i glumce i statiste
Ako zborovi propadnu, neće propasti stranke. Propašće poslednja iluzija da građani mogu sami, bez posrednika, da utiču na sopstveni život. Zato je borba za pristojan zbor mnogo važnija nego što deluje. To nije borba protiv nekog, nego borba za minimum smisla u javnom životu.
Zato je krajnje vreme da političke „gazde“ ovog grada iskoriste ove predstojeće praznike i period do 11. januara 2026. godine, za kada je zakazan sledeći Zbor, i zamene sve „glumce i statiste“ koje su do sada angažovali da „u svemir unose nemir“, i da se krene ispočetka. Izbori su na vidiku brže nego što izgleda,
Zbor predstava za naivne
Najžalosnije u svemu ovome je što se svi, i oni „levi“ i oni „desni“, oni „njihovi“, oni koji „hoće“, oni koji „ne daju“, oni koji su najglasniji, oni koji su najbezobrazniji, oni koji su prosti i primitivni…, pozivaju na studente i predstavljaju se kao njihovi glasnogovornici. A ono par studenata, koji na ove skupove dođe, stoje sa strane i ne veruju šta ih je snašlo. Jer, ako na ovu neartikulisanu „rulju“ treba da se oslone i da im od njih zavisi budućnost onda…
Naravno, pokušavali su, ponekad, ti mladi ljudi da se umešaju i skrenu pažnju da ovo kako se radi ne valja ali nije vredelo. Strasti se malo smire ali, ćorsokak u koji smo zapali postaje sve mračniji…
Neka pamet i razum pobede! Da mislite a ne da verujete!
Ivan Kovačević