Da je sreće i pameti, mi bismo danas bili na sceni. Da je sluha i razuma, sada bismo bili u našim garderobama spremni da po ko zna koji put uživamo u poslu koji volimo.
Da je sve kao što nije, pročitali bismo vam poruku nekog čuvenog svetskog umetnika specijalno napisanu za ovaj dan. Ali sve je drugačije. Zato mi, koji činimo Pozorište o koncu pišemo poruku vama i celom svetu:
Pozorište je mesto susreta, učenja, smeha i suza. Pružena ruka kad je teško. Sklonište od crnih vesti i crnih misli. Ugušiti pozorište nije lako. Mnogi su pokušavali, ali se ono uvek izmigoljilo i nekim čudom, preživelo.
Mi smo trenutno ovde, ne na sceni. I nije to nikakva samovolja, razmaženost ni odmetništvo. Jer i ovo ovde je pozorište! Najsirovije, najživlje i najiskrenije! Oči koje nas gledaju su nam toliko blizu da iz njih čitamo i vašu naklonost i podršku. Ruke koje nam aplaudiraju su nam toliko blizu da se aplauz brzo pretvori u zagrljaj! I dok ceo svet odlazi u nekom neželjenom pravcu a pozorište visi o koncu, imamo samo jedno pitanje za vas:
Da li ste spremni da vas tuđa samovolja i bahatost liše umetnosti i kulture? Da li je normalno da se 186-to godišnja tradicija zgužva i baci?
Mi, koji stojimo ovde pred vama uzdignute glave ne pristajemo na to. Ne zbog nas, već zbog onih pre nas i onih koji će tek doći! I naravno, zbog svih vas, zbog kojih postojimo. Postojaće i pozorište! U to nepokolebljivo verujemo!
Srećan Dan pozorišta!
