Крај и почетак године сваке период преиспитивања је, вајкања,
Једнима надања, другима кајања,
Жеља и сећања.
Тако сам у детињству непрежаљеној мајци Биљани,
Страних језиика професорки најсличнији био.
Болешљи(ка)в, нежан, помало плашљив,
Не ретко усамљен, стидљив.
За незаборав, васпитавала ме она да учтив будем, пристојан и фин.
А тада бејах школи, књигама и музици (али и шаху) посвећен, срамежљив,
Осетљив мезимац, прâви „мамин син“.
Затим сам на оца Радмила да се угледам настојао,
Свестраног човека, цењеног интернисту-кардилога и шефа санитета подринског,
Приврженог цркви,
Директора болнице и савезног посланика,
Тежио да бар делимице боем будем,
И доиста, у многочему опуштенији и слободнији сам постајао,
За риболов и аутомобиле заинтересован,
У даљем образовању и дружењу,
Па и са девојкама у љубави, прилично сам напредовао,
Као и у наклоности према храни, неупоредиво мање пићу.
У свему са добрано пробуђеном страшћу.
Но, мог јединственог тату скоро ни у чему, нарочито у харизми, никада нисам
Ни приближно достигао.
Прошле су тако деценија пар,
Стабилизовао се, запослио,
Касније оженио, децу сам добио,
Многе земље и мора посетио, лепу каријеру текао
Изгледа и професионални, чак јавни углед, тврде неки, не без напора стекао.
Па сам већ као сасвим зрео на свог деду по оцу Жику,
Рођеног Шапчанина понешто, веле, подсећао,
По мêнама шала и озбиљности,
По крајностима у расположењима,
По ревности али и одређеним слабостима.
Нажалост, поодавно је он, и пре мог рођења увелико покојни био.
Само сам га с пожутелих фотографија, поносног у униформи среског начелника гледао,
И таквог запамтио.
Да, једно време ужурбаношћу и нестрпљивошћу,
Штавише и ходом мојој баки по мајци,
Премилој мака Мици из Глушаца Марковића родом, безмало сам уподобљен био.
Њену сету, бриге, немире
Туге и речитост побожног ћутања,
Али и дар за свете породичне вредности
По свему судећи наследио.
А онда се изненада дошуњала, на врата закуцала и „прва“ старост,
Кренуло да ме успоравање обузима.
У деку мо мајци, Чеду, чувеног шабачког лекара из Мишара пореклом у његовим позним годинама сам се претварао.
(Иначе, он ме је још као школараца много чему научио.)
Шетао, читао и све више писао.
Размишљао, успоменама се хранио,
Упадљиво мање путовао, ретка пријатељства неговао.
Све раније на спавање ишао,
Једва сат и нешто после свитања, већ начет болестима, ненаспаван се будио.
И ево, као да се сада својој по оцу старамајци Сурдуличанки, нана Заги,
по понашању, не и по бројним њеним врлинама примичем.
Тој трговачкој ћерки вредној, до конца живота младалачког духа а опрезној и мудрој.
Мање сам на ногама, све више седим, каткад и дању лежим.
Замарам се брзо, све чешће тешко дишем,
Грбавим се, не престајем да сêдим,
У мобилни телефон, као она у телевизор некада сатима,
Критички анализирајући, помно слике гледам.
И неки свој забран, уточиште у глави неуспело тражим.
А редовно се у себи за здравље своје деце свесрдно молим,
Док све оне којих из породице изворне моје болно нема,
А заправо преостао нико није,
Док сам у стању, заувек их дубоко поштујем, у срцу брижљиво чувам,
И очију замагљених,
Неизмерно волим.
Зоран Р. Томић
