ŠABAC U ŽIŽI JAVNOSTI
Nikada u novijoj istoriji Šabac nije bio toliko medijski eksponiran i u žiži široke javnosti kao u ovo predizborno vreme. Nekada se prepoznavao po „Zorki“, Rukometnom klubu „Metaloplastika“, horu „66 devojaka“… a sada slovi kao centar slobodne Srbije. Nažalost, pored Paraćina, Čajetine, i Starog grada u Beogradu. Javnost je dosta podeljena oko toga da li je izlaskom na lokalne izbore postojeća lokalna vlast izdala opoziciju, a s druge strane javne ličnosti podržavaju ovaj način borbe za osvojenu slobodu. Oni prvi misle da bi posle tri-četiri meseca Srbija ušla u vrtlog političkog košmara, gde bi se konačno došlo do neke pristojne Srbije, sa fer i poštenim izborima, podelom vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, i da konačno institucije obavljaju svoju funkciju… No, pomalo u senci ostaje šta to sve Šabac danas predstavlja. Nije naodmet ponoviti najbolju moguću reklamu u „Fajnenšal tajmsu“ da je po drugi put Šbac proglašen za jednu od deset najboljih destinacija za investicije u Evropi. Olako se prelazi preko činjenice da ovde, kao jedino u Srbiji, funkcioniše postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda, što znači da i prestonica zaostaje deceniju za Šapcem, jer i dan danas tamo se više od tri stotine kanalizacionih cevi uliva u Savu i Dunav. Evropska unija je najveći investitor, jer pored ovogo postrojenja finansirala je i izgrdanju regionalne sanitarne deponije, tako retke u Srbiji, a izgradila je i obaloutvrde na Savi i Drini. To čini ovaj grad sigurnim od poplava u dužem periodu. Ovde deca ne čekaju za upis u vrtiće, a Šabac je jedini grad u Srbiji koji je u skupini tzv. pametnih gradova. I dok se ovde ulaže u termoizolaciju zgrada, drugi gradovi tek počinju tu praksu. Ne manja važna je kulturna dimenzija jednog grada. Kako kažu: grad gradom teatar čini, a ovde pozorišni život traje 180 godina. I ima jedan od najboljih festivala, „Pozorišno proleće“. Biblioteka šabačka ima oko 15.000 čitalaca, što je prosek razvijenih evropskih zemalja, dok je u Srbiji knjiga neomiljena. Za kulturu se izdvaja sedam odsto iz gradskog budžeta, što je nezamislivo za Srbiju, gde se iz republičkog budžeta izdvaja manje od jedan odsto. Za medijske projekte daje se nešto manje od jedan odsto iz budžeta, a sem retkih izuzetaka, Novog Pazara i Pančeva, svi drugi daju mnogo manje. Prestonica je čak smanjila ta izdvajanja na 85 miliona dinara, a budžet je veći od sto milijardi dinara. I dok Beograd uveliko unakažavaju i obogaljuju, na primer sečom stoletnih borova na Kalemegdanu, planiranom gondolom nad istorijski zaštićenom tvrđavom; izmeštaju železničku i autobusku stanicu u nedođiju, što je nezamislivo za Evropu i uopšte za velike grdaove; popločavaju po nekoliko puta Trg republike za basnoslovnu sumu; izmeštaju most sa Save na Ušće, na ledinu, valjda jedini takav primer u svetu… Kad se Šabac uporedi sa Beogradom, onda je krunska razlika što se ovde građani pitaju za najvažnije odluke. To je onda prava republika (res publika- opšta stvra), jer nikada Beograđani nisu bili potcenjeniji nego sada. I ne bune se!
E zbog toga, i pre svega, zbog onog šabačkog, čivijaškog, gradskog a ne palanačkog duha, brani se taj i takav Šabac. Naravno, i zbog duge i bogate tradicije. Dolaskom Jevrema Obrenovića ovaj grad je bio bastion rzavoja i prvina, pogotovo značajan kao pogranični grad. I jedini od svih gradova u Srbiji ima tri ordena, za mučeništvo i herojstvo u Prvom svetskom ratu. Kasnije je postao značajan privredni centar. Da, i pomalo simbolično, Slobodan Milošević nikada zvanično nije posetio Šabac. Tobož, bio je vrlo ljut što je predsednik odbora za proslavu 150 godina Šabačke gimnazije bio Ivan Stambolić. Ni ovaj sadašnji predsednik Srbije. Aleksandar Vučić, nije zvanično posetio Šabac. A boravio je u njemu, i kad je bila predizborna kamponja u Hali „Zorka“, sa sve pristalicama dovezenim u 80 autobusa, slično je bilo sa mitingom „Budućnost Srbije“, u centru grada, opet sa brojnim autobusima sa strane, pa otvaranje „Jazakija“, kada se nije udostojio da održi konferenciju za novinare a niti da se pozdravi sa gradonačelnikom Šapca, niti je zvao predstavnike grada kada su navodno počeli radovi na auto-put Ruma-Šabac. Nekako se stari Šapčani prisećaju da su izvukli čiviju, da li knezu Mihailu da li kralju Milanu, uglavnom vlastodržac se nije naljutio. Pa Šabac je to!