Pukovniku nema ko da piše
Pored svih gluposti i besmislenosti naprednjačkog režima „novi dragulj“ je nemušto imenovanje ministra policije Aleksandra Vulina u čin pukovnika. Nekakvim tajnim statutima to mu je omogućeno, mada je sasvim dovoljno da ima status ministra. I kad se pojavila zajednička fotografija sa osuđenim kriminalcem, za koga je ustvrdio da nije znao ko je, za širu javnost je takvo neznanje šefa policije već opasnost. Nešto slično kao što ni Dačić nije znao za Mišu Bananu, ili za koferče. To služba i njen prvi čovek ne bi smeli da dozvole. A repovi se valjaju, od onog Vulinovog državnog činodejstvovanja na Kosovu, pa kao ministra vojnog kad se snebivao o aferi Krušik, do Jovanjice. Tako je čak usrdno brao i paradajz, a ono tamo – najveća plantaža marihuane u Evropi. No, veoma upitno je nešto što veoma podleže zakonu i kažnjavanju, a to je priča o tetkinom dolarima iz Kanade. Vulin je kupio stan od 200.000 evra, a ne znajući kako da to obrazloži pred zvaničnom institucijom za sprečavanje korupcije, ustvrdivši da je dolare dala tetka iz Kanade. I još „mudrije“, da je to prenošeno u tranšama manjim od 10.000 dolara. Policija je čuvar zakona, prvi bedem pred kriminalom, bezakonjem i korupcijom. A ovde prvi čovek policije već ima vidljivi sukob sa zakonom. Nakon ministrovanja Nebojše Stefanovića, zapamćenog po brojnim aferama, počev od rušenja u Savamali, Krušika, pronađenog oružja u Jajincima i prisluškivanja predsednika države, dolazi čenčovanje ministara policijskog i vojnog, a afere ostale, i pridodata nova – Belivuk, sa još strašnijim posledicama. No, ministar Vulin se brani ulagivanjem predsedniku države, ali očigledno da je mnogo šta trulo u policijskim redovima. Na primer, nikakvog saslušanja bivše državne sekretarke Dijane Hrkalović nije bilo, iako bi mogla da upotpuni pravu sliku o kriminalnim zbivanjima u srpskoj policiji. Ništa nije preduzeto ni nakon predsednikovog lamentiranja o sudbini časnog inspektora Dejana Jovića, koga je praktično uništila policijska vrhuška i zbog čega je prerano preminuo. A on je uhapsio Veljka Belivuka, ali onda se DNK počinioca kontaminirao… To je samo jedan od primera „prljavih policajaca“, a ostala su brojna nerešena pitanja veza policijskih čimbenika i kriminalaca. Sem sporadičnih hapšenja, vrlo često korisnika sa jednim gramom narkotika, ili asistiranja kod isterivanja iz stanova, patroliranjem u automobilu tokom dana a noću kao da se skrivaju, nema pravog učinka policije. Imaju sasvim pristojne plate, čak i beneficiran staž, ali za ovoliki kriminal u državi oni su u „stelt“ poziciji. Dovoljno je bilo videti njihovu (ne)reakciju kod nasrtaja na Mariniku Tepić u Jagodini prilikom podnošenja prijave protiv Palme. Pokazalo se, na primer, da su dokazi protiv Belivukove bande „iznikli“ iz presretaja stranih službi, da se to i dalje moglo valjati da to nije isplivalo u međunarodnim relacijama. Pukovnik Vulin možda je sanjao da končano dobije neki zvaničan čin, kad već nije mogao u Vojsci Srbije, ali to je uveliko propraćeno beščašćem i neznanjem. Doduše, takav je i čitav naprednjački poredak i vlast koju obavljaju, ne „na polzu“ već na štetu građana.
D.Eraković