U svom dugogodišnjem radu nisam imao neprijatnih trenutaka u službenim susretima sa prosvetnim nadzornicima. Želeo sam da dođu na moj čas i vide šta je stvarnost i problemi koje ona nosi, trudio se da održim čas kao da oni nisu tu. Čak sam ponekad potajno poželeo i da ih promišljeno i dobronamerno posavetujem, kako bi svoj posao obavljali uspešnije. Naravno da mi oni za to nikada nisu pružili priliku. I naravno da je to bilo na sveopštu štetu. Pored ostalog imajući za posledicu i nedostatak njihovog opravdanog i suštinskog autoriteta.
Dolazak nadzornika uvek je najavljen. Prosvetni radnik će tada svoje uobičajene pripreme još malo doterati i sa đacima se dogovoriti da mu pomognu u stvaranju što boljeg utiska. Nadzornik će, ne retko pun sebe, otpratiti rad profesora u jednom ili dva odeljenja, posle časa porazgovarati sa nastavnikom i napisati izveštaj. Ako je došao po prigovoru, izveštaj će sadržati mere koje bi trebalo da otklone nedostatke u radu nastavnika, zbog kojih je prigovor upućen. U novije vreme prigovori najčešće stižu na adrese zahtevnijih profesora, čijim ocenama neki učenik i njegovi roditelji nisu zadovoljni. Dobrodošao je i najnebitniji administrativni propust inkriminisanog prosvetara.
Izveštaj se čita na Nastavničkom veću. Nastavnici se najčešće ne usuđuju da posumnjaju u opravdanost prigovora upućenog Ministarstvu, a ni u korektnost pročitanog izveštaja. Samo kada, hvala bogu, nije na njihovu adresu.
Možemo li bolje?
Bili je to doduše veoma davno. Došao u šabačku školu nadzornik, po prigovoru da ima mnogo nedovoljnih ocena. Prisustvovao času i napisao da profesor odlično predaje. Na drugom času pitao đake gradivo iz kojeg su dobili nedovoljne ocene i napisao da profesor pošteno ocenjuje. Deluje kao humoreska.
Šta li sam to poželeo da posavetujem nadzornike? Svima je jasno da se o radu jednog prosvetnog radnika ne može suditi gledajući u pisane godišnje pripreme i realizaciju na tek nekoliko časova. Najbolji đaci najboljih profesora čuvaju sveske sa časova i po završetku školske godine, ponekad i po završetku školovanja. U te sveske treba da zavire cenjeni nadzornici. Pa ako je tu sve u redu, da razmisle da li je srozavanje kriterijuma ono što nam treba. A ako nije u redu, i za to postoje rešenja, od kojih sigurno ne beže najbolji profesori najboljih đaka.
I za kraj, u Švedskoj ne postoje prosvetni nadzornici. Pogodite zašto.
