Postoje ljudi koji u tuđem bolu prepoznaju priliku. Ne za saosećanje, što bi bilo normalno, već za likovanje. To je najmračniji oblik duhovne iskrivljenosti: radovati se dok nečija majka gladuje za pravdu, a sve to dok iz zvučnika grme „patriotske“ pesme. Tu, na raskrsnici nesreće i bahatosti, vidi se pravo lice lažnog rodoljublja: ono nema otadžbinu, ima samo svog idola.
Kada neko može da igra kolo pred ženom koja gladuje zbog izgubljenog deteta i nepostojanja pravde, to nije pitanje politike, već antropologije. Taj čovek više nije čovek u punom smislu reči. On je neko ko je zarobio svoju ljudskost u mehanizam. Postao je instrument, zvučnik koji reprodukuje tuđe parole, a guši svoj unutrašnji glas. U psihološkom smislu, reč je o procesu deindividuacije: gubitku lične savesti u masi. Tamo gde se ne čuje plač, ali se čuje huka gomile, čovek prestaje da bude subjekt i postaje eho.
Lažno rodoljublje je oblik narcisoidne kompenzacije. Ono nije ljubav prema zemlji, već potreba da se oseti moć u zajednici. Istinski patriota će zaplakati kad mu sunarodnik strada. Lažni će zapevati, samo da bi ugušio sopstveni strah od praznine u sebi. Za njega je zastava zaštitno ćebe, a ne simbol zajedničkog dostojanstva.
Tu se rađa fenomen koji bih nazvao inverznom empatijom: sposobnošću da uživaš u tuđem bolu jer ti on daje osećaj kontrole. To je psihološki mehanizam bliži sadizmu nego politici. On hrani osećaj pripadnosti, ali na trulom temelju. Na mržnji i podsmehu. To je ljubav prema zemlji koja se meri količinom prezira prema drugima.
No, suština tragedije nije samo u tome što postoje oni koji igraju kolo nad grobom tuđe pravde. Tragedija je u tome što ima ko da ih ohrabri, organizuje, nahrani i nazove „patriotama“. Time se sramota institucionalizuje. Bol se marginalizuje kao „politički“. Majka se degradira u „provokatora“. I sve to uz osmeh, uz pesmu, uz zastavu.
A možda je upravo to najveći paradoks našeg vremena: što zlo više ne izgleda zlo, već svečano, uniformisano. Što je glupost obučena u crnu garderobu, a podlost nosi kačket. Što se čovečnost doživljava kao slabost, a okrutnost kao znak snage.
Istinski patriotizam nije u pesmi, nego u ćutanju pred bolom. Nije u zastavi, već u savesti. Nije u kolu, nego u koraku koji prilazi. Ne da osudi, već da pomogne.
Sve ostalo je samo parada praznine pod zastavom zveri.
Jovica Radović
