Rijaliti Srbija
Dumao je i dumao, okretao i premeteo, kalkulisao u svom dobro poznatom stilu naš ljubljeni Firer i porodio je datum (okvirno) vanrednih republičkih izbora koje će, naravno, objediniti sa redovnim lokalnim i pokrajinskim izborima tamo negde krajem februara i početkom marta iduće godine.
Dakle, opet svi izbori u jednom danu, On nosilac svih lista koalicije naprednjaka, socijalista i ostale boranije a opozicija neka beči očima i sprema se za još jedan izborni poraz.
Tražili su opozicione partije, pokreti i raznorazna antirežimska udruženja kao i građani koji ih podržavaju a nazočni su već mesecima na protestima širom naše zemlje ponosne pod nazivom „Srbija protiv nasilja“ mnoge stvari koje se tiču većine ljudi i njihovog svakodnevnog života: bezbednost, istinitost medijskog izveštavanja, standard života u situaciji jedne od najvećih inflacija u Evropi, itd., nakon nezapamćenih tragedija početkom maja, opozicioni poslanici su u Narodnoj skupštini pravili manje-više uspešne performanse da ogole vladajuću ekipu i način njihovog rada i ponašanja, šetalo se i šetalo i ništa od zahtevanog nije ispunjeno, čak štaviše uglavnom je ignorisano po dobrom oprobanom receptu „pas laje karavani prolaze“ i onda je kao jedina preostala a smislena i ostvariva mogućnost ostala ona oličena u zahtev za izborima na svim nivoima što pre i to odvojenih jedni od drugih, a da bi se prevazišla politička kriza u državi i društvu kako se to obično i radi u civilizovanim zemljama.
E, ali našem lažnom caru Aleksandru od Čipuljića tako nešto nije nikako u interesu pa je on rešio da opet sve strpa u jednu istu korpu (sa sve legendarnim parizerom, 20 tisuća penzionerima i raznoraznim lažnim obećanjima) i tako sebi unapred obezbedi još jednu izbornu pobedu i ostanak na vlasti. Pitanje je samo da li će predvoditi tim koji će se zvati SNS ili Narodni pokret za državu, Pokret za narod i državu ili tako nešto slično i glupo dozlaboga što je i nebitno, jer on očekuje bez obzira na pad rejtinga naprednjaka i loše opšte okolnosti pozitivan rezultat kao i mnogo puta pre.
Zna taj velemajstor manipulacije, obmana i neistina da njegova lopovska družina ne stoji najbolje na lokalu pa ni u snu neće dozvoliti da te opštinske i gradske bande sastavljene s koca i konopca, nesposobne čak i za naprednjačke standarde, budu ostavljene da se same bore protiv građana iz svojih sredina jer oni ih itekako dobro znaju, i ko su i šta su i kakvi su.
Ako Aca Nenadjebivi nije nosilac tih lista svi propadaju k’o mačići niz oluk, samo ne baš tako bezbolno. Kao što možemo da vidimo On je svakodnevno u kampanji, u kojoj je uvek ali u poslednje vreme pojačava i zvuk i sliku dok svi ne poludimo skroz, ne skida se sa malih ekrana TV prijemnika sa nacionalnom frekvencijom, obilazi gradove i sela kao u „Šarenici“, otvara nezavršene puteve, mostove od 20-ak metara, ljubi bebe (a one jadne da svisnu od plača), deli državne pare kao svoje i šakom i kapom, ono malo nezavisnih medija davi kao zmija žabu, njegovi razbojnici napadaju i fizički opozicione aktiviste, poštene policajce smenjuju a krimose nagrađuju, sve u svemu stanje redovno. I, da ne zaboravimo glede Kosova – predaja nije opcija.
Za to vreme ono što se ovde zove opozicija uglavnom je zabavljena sopstvenim jadom. Da li da izađu na izbore pod ovakvim uslovima ili ne, da li svi na jednu listu ili u dve-tri kolone, ubiše se pričajući o ukrupnjavanju i ujedinjavanju a unutar sopstvenih stranaka se razilaze, odvajaju, prekidaju saradnju uspostavljajući neke nove koalicije a na kraju dana je sve to – smuti pa prospi. Ako u međuvremenu bar neki od njih ne postanu mađioničari veličine jednog Dejvida Koperfilda, mrka kapa što se tiče iole pristojnog rezultata na budućim izborima, kad god da budu.
Ali, realno i nemaju previše opcija. Svi resursi su rukama vladajuće oligarhije – i mediji, i finansije, i uticaj u svim državnim institucijama (vojska, policija, pravosuđe, javna preduzeća), Onaj se za sve pita, malo je građana a mnogo nepismene i zaluđene raje. Jednom su pokušali sa bojkotom pa znamo kako se to završilo, prošle godine su učestvovali u toj nameštenoj, neravnopravnoj, utakmici i uz pomoć cenzusa od 3% domogli se poslaničkih klupa u Narodnoj skupštini gde su svakog dana prolazili put „toplog zeca“ ali su se bar malo čuli i videli i postali koliko-toliko prepoznatljivi i široj publici ali ako se vrati cenzus na 5% biće još veselije.
Na ulicu, proteste i građane ne mogu da računaju što se tiče masovnosti, to se desilo spontano početkom maja zbog poznatih događaja i neće se ponoviti jer nije dalo nikakakv efekat a naši ljudi se brzo i lako razočaraju, tako da je pred njima (kao i pred svima nama) opet situacija zvana „tamni vilajet“.
Kajanje nam ne gine. Jedino parizer nema alternativu. I, na žalost, pobeda nije opcija.
Piše: Dragan Karalazić