Da li će igrati za reprezentaciju, naravno da neće! Za svoje uspehe sami su i jedino zaslužni. I šta ako se povrede ili zbog tog igranja za reprezentaciju ne mogu da nastupe tamo gde dobijaju veliki novac. Ne bih ni ja. Veliki su to igrači, kakve nikad nismo imali i koji su nas proslavili kao niko drugi …
U septembru 1968. godine, proslavljeni jugoslovenski košarkaši, Ivo Daneu i Radivoj Korać, dali su intervju pred odlazak na Olimpijske igre.
Odlučili su da to bude i njihov oproštaj sa plavim dresovima, koje su više od jedne decenije nosili na svojim leđima. Zamoljeni da pričaju jedan o drugome, u prijateljskom i neposrednom razgovoru su pored ostalog naglasili i da se uprkos glasinama, nikada nisu posvađali. Netrpeljivost (u toj nasilno stvorenoj i pogrešnoj zemlji), koju su i tada neki republički političari pokušavali da insceniraju svuda, pa i u sportu, bila im je daleka i strana.
Radivoj Korać, poznat pod nadimkom Žućko, imao je samo jedno odelo, dve stotine džempera i veliko srce. Bio je prvi koji je doneo ploču Bitlsa u Beograd. Za Daneua je govorio kako je uvek bio najzaslužniji za uspehe reprezentacije, svojim prisustvom ulivajući samopouzdanje svima. Daneu uzvraća kako je Korać na utakmicama tako rado i često pokušavao i uspevao da postigne mnogo koševa, ne da bi se istakao, već što želi uspeh svom, državnom timu. Njih dvojica odigrali su zajedno za reprezentaciju 118 puta. Sa svojim saigračima osvajali su srebrna i bronzana odličja na Svetskim prvenstvima, Olimpijskim igrama i Evropskim prvenstvima.
Na utakmici Kupa evropskih šampiona, protiv ekipe Alvina iz Stokholma Radivoj Korać je postigao 99 koševa.
U Belgiji je kao gost u popularnom televizijskom šou programu, na pitanje koliko može ubaciti slobodnih bacanja u 100 pokušaja, odgovorio je 70 do 80. Zamoljen da gledaocima to i potvrdi, na licu mesta Korać je pogodio svih 100!
Ali druga su to bila vremena. Sve je to, ispričano, samo sladunjava prošlost, koju treba što pre izbrisati i zaboraviti.
Verujte!
Siniša Mozetić