Mislim da nije pretenciozno ako kažem da nam sa poezijom počinje život. „Taši, taši“ a potom i „điha, điha“, stihovi našešeg velikog pesnika Čika Jove Jovanovića Zmaja, mogu se smatrati kao prva komunikacija između roditelja i tek rođene dece. Kasnije, počinju nastupi na priredbama (nekad ih je bilo često), na kojima se recituje ili „deklamuje“ neka prigodna pesma. Tako su se deca predstavljala bližoj i široj javnosti ali i postajala „važna“. Nekad je i u školama bilo neizbežno da se uče i govore pesme. U moje vreme, ma kako vam to zvučalo, u Tehničoj školi, profesorka Dušanka Banovac „terala“ nas je da u posebnu svesku zvanu „Antologija“, po svom izboru, svakog meseca upišemo najmanje dve pesme i da ih naučimo napamet. Pokušavajući da od „tvrdih mašinaca“ napravi „romantike“. Pokazalo se kasnije, bez obzira na prvobitni otpor, da su te pesme bile „spas“ na „sastancima“ i to u trenutku kad „ponestanu“ reči i zavlada „zlokobna“ tišina. Jer, poeziju su svi voleli i razumeli.
Kroz poeziju izražavamo i radost i tugu, pokazujemo emocije i dokazujemo da smo ljudska bića. Nema osobe koja u nekom periodu života nije pokušala da napiše neki stih. Da kroz njega iskaže trenutno osećanje.
Novo vreme i razvoj tehnologija unosi novo „breme“ otuđenosti u naše živote. Umesto recitovanja danas se deci u ruke „utrpaju“ mobilni telefoni… Pa neka se zabavljaju kako znaju i umeju…
Zato se ideja, koja je u Kulturnom centru u Šapcu nastala 2010. godine, da se pokrene „Pesnički maraton“ može smatrati sjajnom. I značajnom.
Zato smo i mi, u „Podrinskim“ odlučili da podržimo ovu manifestaciju i da danas naš sajt i društvene mreže stavimo u „službu“ poezije.
Iz mnogo razloga.
Da pomognemo da svi oni koji danas posete naš sajt mogu da zavire u magičan svet poezije i uživaju u svoj svojoj veličanstvenosti igre rečima.
Da skrenemo pažnju na one koji su na polju poezije ostavili dubok i neizbrisiv trag ali i na one koji su se odvažili da javno objavljuju svoje stihove a koji su ostali skrajnuti od šire javnosti.
Na vama, poštovani čitaoci, je da i vi ovo pdržite jednim „klikom“ ili „lajkom“ (nije teško) i tako ohrabrite sve one koji svoje stihove drže u „mračnim fijokama“ da ih iznesu na svetlost dana.
Ivan Kovačević
