Sun Cuovu knjigu: ”Umeće ratovanja”, napisanu pre više od dve hiljade godina, pročitao sam veoma pažljivo, ali njen sadržaj mi je potpuno stran. I dalje sam ostao veliki protivnik oružja, vojske, ratova i svega što ih prati. Šire se informacije o vraćanju služenja vojnog roka. Da li će ga zaista i biti, i koliko će to trajati (u životu se mnogo toga promeni preko noći), ostaje da vidimo. Oni koji smo ga odslužili sećamo se mnogo čega. Priča koja sledi, iako o vojsci i vojnom roku, u suštini je ipak priča o običnoj, maloj borbi za pravdu. Kasarna je bila samo jedan od mnogo mogućih dekora dešavanja o kojem pišem. Bio sam u vojsci u pešadiji, u Križevcima, raketnom vodu protivtenkovske artiljerije. Jednog jutra naš drug, Imre Horvat, obavestio nas je, svoje “raketaše” (bilo nas je osam), da mu je stigao paket sa pečenicom iz rodnog mesta, sela u Vojvodini sa čudnim imenom Jaša Tomić. Često smo, zbog toga, našeg dobrog Imrea, u šali, zvali Jaša. Pečenicu je zaključao u kasetu i pošao na redovne časove obuke. Smešio nam se ručak bolji od onog iz menze. U menzi smo nameravali samo da uzmemo hleb. Ali, ne lezi vraže, desetari su čuli naš razgovor. Za vreme obuke, mađioničarskim veštinama otključali su Imreovu kasetu, uzeli pečenicu i kasetu ponovo zaključali, kao da se ništa nije desilo. Naš ručak trebalo je da postane njihov. Kada smo stigli sa obuke, Imre je otključao kasetu i video da je pečenica nestala. Činilo se da nam je sreća okrenula leđa. Bilo je negde oko 14.00 časova, kada naš kapetan napušta svoje radno mesto i odlazi kući. Kao redar u kapetanovoj kancelariji, pre ručka ostao sam da je sredim. Pošto je desetarima bio odobren boravak u toj ostalima nedostupnoj kancelariji, slutio sam da je pečenica tu negde, u kancelarijskim ormanima. Desetari su otišli po hleb, pa će se vratiti u kancelariju na ručak koji je pripadao nama. Ubrzo sam pronašao uredno spakovanu pečenicu. Iza zgrade je bio park sa nekoliko žbunova. Malo dalje i skladište drva za zimu, popularno zvano “drvljenik”. Pečenicu sam kroz prozor bacio u jedan od tih žbunova, obrisao prašinu sa kancelarijskog stola, uredno složio kapetanove čizme i otišao na ručak. U sebi sam ponovio ono čuveno: ”I mi konja za trku imamo.” Srce mi je bilo puno, pravda će, slutio sam, ipak pobediti. Možete zamisliti desetare, kada su se, po povratku iz menze, sa hlebom, skupili u kapetanovoj kancelariji i primetili da je pečenica volšebno nestala. Znao sam da i oni znaju ko im je pomrsio račune, ali ne mogu to da dokažu. Kao što ni mi ne bismo mogli dokazati da su nam oni uzeli pečenicu, da je ja nisam pronašao.
Pečenica je tog popodneva stigla u ruke svoga vlasnika i završila onako kako je prvobitno planirano. Ostalo je samo da sačekam eventualni odgovor desetara. Sutradan me je pozvao evidentičar, koji je određivao naša posebna radna zaduženja u četi. Rekao mi je kako bih možda mogao da, umesto redarstva u kapetanovoj kancelariji, dobijem neko drugo, teže i neprijatnije zaduženje. Verovatno očekujući da vidi moje pobeđeno i razočarano lice. Ja sam mu, ni do danas ne znam kako i zašto, odgovorio kako „ničija nije do zore gorela“. Valjda misleći da ni on ne mora biti večito evidentičar, što je bio privilegovan položaj vojnika. Zbunjen mojim odgovorom, odgovorio mi je da ipak ostanem redar u kapetanovoj kancelariji, do daljnjeg. Možda me je spaslo i to što sam bio mnogo stariji od ostalih, sa punih 26 godina, i završenim fakultetom. Sa desetarima sam se ponekad malo čudno gledao, ali sve je ostalo na tome.
Kraj priče je neverovatan. Pomenuti evidentičar je po odsluženju skraćenog vojnog roka, što je važilo za vojnike sa završenim višim ili visokim obrazovanjem, ispraćen u četi i otišao kući. Oni koji su imali manje škole, ostajali su tri meseca duže.
Kroz desetak dana, jedne noći, neočekivano, kampanjolom (terensko vojno vozilo) je vraćen u četu, sa izgubljenom privilegijom evidentičara. Na dosluženje vojnog roka, za ta tri meseca. Ispostavilo se da je falsifikovao svoju visokoškolsku diplomu, što je otkriveno po povratku iz vojske. Prvo što mi je rekao kada smo se ponovo videli, bilo je: “A lepo si mi rekao, učo, kako ničija nije gorela do zore”.
