Dr Vesna Vuković, psihijatar
Ove godine Svetski dan mentalnog zdravlja (10.oktobar) obeležava se sa naglaskom na brigu o mentalnom zdravlju. U razgovoru za „Podrinske“ psihijatar dr Vesna Vuković objašnjava kako su izmenjene okolnosti života usled kovida- 19 uticale na mentalno zdravlje ljudi, kao i na koji način savladati strahove sa kojima se svakodnevno suočavamo.
-Uočeno je da je dvogodišnja borba sa pandemijom indukovala niz problema na planu individualnog, porodičnog i opšeg društvenog mentalnog zdravlja. Ograničenja koja su se nametnula svakom pojedincu, kako bi bio zaštićen od zaražavanja, a koja su preporučena i od strane Svetske zdravstvene organizacije (SZO), bitno su menjala uslove svakodnevnog funkcionisanja i načina života i rada. Drugi sada važan faktor koji remeti opšte uslove za dobro mentalno zdravlje je dužina vremenskog intervala u kome se ova ograničenja nameću. Zato je briga za mentalno zdravlje ove godine stavljena u prvi plan- navodi dr Vesna Vuković.
Kako ističe, svakodnevnica je u takvim okolnostima, bar u našim uslovima, pokazala da je pandemija uslovila nedostupnost medicinske, pa i psihijatrijske pomoći nekovid pacijentima.
-Svaki čovek je u takvim okolnostima češće morao sam da gradi svoje mehanizme i da pomogne sebi u objektivno osujećujućim okolnostima, i da nalazi načine da ovlada reakcijama straha, neizvesnosti i nesigurnosti, kako bi mogao da odgovori životnim zadacima da pomogne i sebi i članovima porodice- podvlači dr Vuković.
Šta pokazuje statistika kada je reč o mentalnom zdravlju ljudi u Srbiji?
Prema najnovijim rezultatima studije Instituta za mentalno zdravlje svaka osamnaesta osoba između 18 i 65 godina u Srbiji je depresivna. Interpretacija ovih rezultata je složena, jer treba imati u vidu populaciju nad kojom je izvršeno istraživanje, mada već unapred možemo reći da su to samo oni koji su se obratili za pomoć i koji su registrovani. Normalno je očekivati da i ljudi koji ranije nisu imali neurotične ili psihotične tegobe u ovim okolnostima veoma produženog osujećujućeg načina života imaju psihološke reakcije na to. Svaki čovek normalno oseća strah pred nepoznatim, koji može ispoljavati, ali i prikrivati i potiskivati trudeći se da na socijalnom polju to ne pokaže. Češće se može prepoznati kontrafobično ponašanje („ja ne mogu da obolim od korone“), ali se prepoznaje isključivost i ostrašćenost i netolerancija u ovakvom obliku ponašanja. Drugi vid ispoljavanja, koji je češći, je parališući sa tendencijom povlačenja iz socijalnog miljea i aktivnosti.
Kako u takvim situacijama pomoći sebi?
Kad smo preplavljeni napetošću i strepnjom fizička aktivnost uz obavezno eliminisanje ekscitirajućih faktora (buka, priliv novih informacija, radnih obaveza, zahtevnih zadataka…), makar i u kratkom vremenskom intervalu u toku dana može da pomogne da spustimo nivo napetosti i pomognemo sebi da opuštenije razmišljamo, pravimo planove i realizujemo zadatke. U suprotnom slučaju, kada prepoznamo da smo se paralisali i zbog toga smo bezvoljni, malaksali i da nemamo snage da odgovorimo životnim zadacima, tada je neophodno da priuštimo sebi makar i virtuelnu komunikaciju sa nama bliskim osobama. Ovaj vid komunikacije je dobar za političke, poslovne čak i naučne forume i sastanke, ali za emocionalni kontakt nije dovoljno kvalitetan. Nema neposrednog prepoznavanja emocionalne reakcije drugog, ali kako komuniciramo sa bliskim osobama sećanje nam pomaže da eliminišemo te mane i da nam takva komunikacija pomogne da se osetimo manje usamljenim u trenutno prepoznatoj bespomoćnosti.
Da li u našoj sredini još uvek postoje predrasude u vezi sa odlaskom kod psihijatra?
Teško je uopšteno reći da li još uvek postoje predrasude prema psihijatriji, kao i ljudima koji zatraže pomoć od psihijatra, ali se može reći da dobrobit svi generalno prepoznaju. Raspon ponašanja je veliki i raznolik. Od onog da se hrli psihijatru, pa do onog da se dugo odlaže prva poseta, iako čovek prepoznaje da ima potrebu za tim. U takvom ponašanju više je prisutan otpor da se promeni bilo šta nego predrasuda prema takvoj pomoći. Taj otpor se može opisati kao „ovako mi je teško ali to poznajem, a ne znam kako će mi biti ako se to promeni“.
U ovoj fazi pandemije nedostaje anesteziologa, a kako pandemija bude jenjavala, neće biti dovoljno psihijatara. Krize aktiviraju odbrambene snage, a kad sve prođe, kao posle elementarne nepogode, ostanu posledice koje će ometati kvalitetno funkcionisanje i pored nestanka izvora opasnosti.
D.Dimitrijević
