Dragi moji,
da li ste ikada razmišljali o tome kakav bi nam bio život, i koliko bi nas bilo u ovoj našoj Srbiji, da nam preci nisu činili odsutne, istorijske greške, koje su nas samo vodile u prerana naseljavanja prostranstava tzv. nebeske Srbije, naspram ovozemaljske domovine? Koliko bi nas desetina miliona bilo, i kakav bi nam kvalitet života bio…? A da smo grešili, jesmo, i to stravično. Od kosovskog boja i faktičkog prestanka naše istorije, dakle od 1389. pa sve do 1835. i formalnog preuzimanja vlasti od strane Kneza Miloša, pa onda ulaska u Prvi svetski rat nakon sarajevskog atentata, egzodusa naroda i vojske preko Albanije do Grčke i nazad, gubitka više od 1,2 miliona svojih ljudi, pa preko demonstracija 27.marta u Beogradu, uz parolu „bolje grob, nego rob“, i pogibije više stotina hiljada Srba u tom, ipak, građanskom ratu, vođenom protiv nacističkih okupatora, uz mnogo istorijskih kontroverzi… na kraju, sve do ratova na tlu bivše Jugoslavije, 90-tih godina prošlog veka…
Istorija greške ne prašta, a mi smo ih činili praktično u kontinuitetu, ne izvlačeći nikakve pouke iz prethodnih. Tako smo danas dovedeni i svedeni na državu i narod koji stalno zavisi od nekoga i nečega, permanentno očekujući neki čarobni štapić u rukama Amerikanaca, Rusa, Kineza ili ove ponemčene Evropske unije…A štapić, onaj magični, nema niko, jer da ima, pobrojani bi pomogli sebi, da izbegnu svoje muke i jade… Lepa je ona narodna izreka: „u se i u svoje kljuse“, ona najbolje odražava koliko je važno verovati u sebe i svoje mogućnosti, svoje kapacitete, svoju snagu i svoj narod… Da li mi imamo danas takvu veru i poverenje u sebe? Nemamo, jer da imamo, naša bi zemlja bila sređena bašta, hranila bi i sebe i celu Evropu, pa i svet…puteve i pruge bi gradile naše firme, fabrike bi bile naše, a ne korejske,ruske, japanske, italijanske, nemačke, kineske… Poljoprivredna gazdinstva bi držali naši ljudi, a ne Arapi i ko zna kakvi drugi špekulanti i profiteri… Nemam ništa protiv stranih investitora, naprotiv, ali se mora čuvati svoje, unapređivati, investirati pametno i planski, ulagati u školstvo,nauku, tehnologiju, IT sektor,razvijati zdravstvo i infrastrukturu, ekologiju i prirodne lepote, u najboljoj nameri poboljšanja života svojih građana, a ne da bi stranci profitirali i bogatili se… Za sve to, potrebna je Vlada koja će biti sposobna da se konačno pozabavi Srbijom, svojim narodom, svojim resursima, i ekonomskim i svakim drugim napretkom… Može li toga da bude ? Siguran sam da ne može. A zašto ? Zato što je Srbija duboko zaglibila u partijaštvo, korupciju, izdaju, falsifikate, prevare, bašmebrigarstvo, laganje, apatiju i neverovanje u sebe… Zato, ne treba nama Ministarstvo za dijalog… Nama treba Ministarstvo za pametne odluke i rešenja… Da ne bismo, kao kroz istoriju, išli iz greške u grešku… A da idemo, idemo, i to krupnim koracima… Gde je onda kraj…? Niko ne zna, ali se može naslutiti…
Sve Vas volim i pozdravljam.
