Nove knjige: „Beleg od bajoneta“, autora Dragana S. Filipovića
Bez namere da se upustim u siže autorove knjige „Beleg bajoneta“, poslednje iz njegove trilogije „Vojnikova breskva“ i „Komad taina“, i pored toga što sam je dva puta pročitao i, evo, iščitavam po treći put dok se pripremam da ispišem redove koji će uslediti, nameće mi se težnja da se, ponajpre, pozabavim književnom radionicom Dragana Filipovića. Iskrsava iz njegovog uzdaha zajedničkom prijatelju Mirazu i meni: „Ne spavam… Na ivici sam snage… Još ovo, pa ću sve da ostavim…“ Ali, tu je i odušak: „Već mi pristižu visoke ocene za tačnost, za obradu teme i za stil pisanja…“
Razumljivo, stvaralaštvo nije ništa drugo do odsjaj velikog duha i odricanja. Od reči se očekuje da izraze ono što je neizrecivo. Svestan je da nema te sile koja je u stanju da izmeni i iskaže ono što je bilo u prošlosti: ratna pustošenja, zlodela, patnje, bol, rane, torture… U njoj je trpeljivo i vapijuće najprisutnija žena, pre svega majka, u punoj svetlosti svih svojih patnji i radosti, nadahnuća i dobrote, odanosti, brižnosti i vernosti. Najveći su stradalnici i najveće moralne dimenzije u svim ratovima. Visoko je jato majke Jelene Srnić i njenih sinova Dragana, Momčila, Mihaila i Dušana. A lik majke Soke Lolić iz Mačvanskog Pričinovića je reljefom u bronzi u predvorju Doma Vojske Srbije…
Majkama (i majci Loli) Filipović je već posvećivao knjige. I ova je („Beleg bajoneta“) slovila u radnoj verziji – „Majke“, u kojoj je, takođe, majka (to joj je i ime i prezime) glavni junak, kao i u priči sina Živojina podno Cera, po nadimku Belego. Međutim, i zbog drugih svetlih likova, poput pradede Svetozara i ostalih znanih i neznanih ratnika, heroja i paćenika, osobenih na svoj način, prevagnuo je naslov na koricama. U svakom se prelama i ogleda duša u nebrojano nijansi neuporedivog sjaja i boja. O njima piše zato što ih je video, što o njima hoće nešto da kaže, da što vernije prenese njihove reči, njihovu sudbinu, preko potrebnu da se saznaju, zapamte; da ostanu kao poruka i pouka. Belezi bodežom su potpisi zločinaca, neljudi, a ožiljci duše su patnja zbog njihovih nedela. Taložio je priče o njima decenijama, da bi u jednom trenutku bile pod lupom čitalaca.
Tako to radi pravi književnik, poput Dragana Filipovića. U samoći, nakon grozničave trke za utiscima, doživljajima i temama, njihovog traženja i poprišta. Opsednut mislima, burom emocija, u noćnim bdenjima, u okruženju mnogih pomrlih koji će iz njegovog pera i dalje koračati i razvejavati sumaglicu prošlosti. A, sa njima se i on ovenčava prepoznatljivim stilom, rečima, slikama i metaforama („…ono je lako poput vetra, a silno kao grom…“). Postao je književnik onog trenutka, a to je bilo davno, kada je temu za temom opisivao čarobnostima ljudske duše i prirodnih pejzaža, otkrivanjem tajni svoga srca, lateći se kratke priče, najtežeg, ali i najizazovnijeg i najlepšeg autorskog izražavanja.
Ovom trilogijom („Vojnikovom breskvom“, „Komadom taina“ i „Belegom bajoneta“) Filipović je iskazao privrženost roditeljima, potomstvu i otadžbini u najboljoj nameri.
Dok ove knjige budu u rukama čitaoca, biće i vreme da autor malo predahne, da sa sunčanijim danima ispliva poneki maraton na Savi, pa da se lati vedrijih tema. Kao što je posle kiše sunce blistavije, tako će i podstrek za nova pregnuća biti poletniji. To se od Dragana očekuje, s obzirom na njegovo spisateljsko iskustvo i posebnost, iskazanu, odbranjenu i overenu („ Čovekom pokošenog polja“) pred širokim auditorijem.
Dragoslav Dragan Mićić