O čemu bi još vredelo razmisliti pored predloženog pomeranja starosne granice za krivičnu odgovornost i uvođenja moratorijuma na izdavanje dozvola za nošenje oružja. Možda, i kakav je odnos proklamovanih, pojavnih i materijalnih vrednosti , na jednoj, i onih, istinskih, moralnih, estetskih, kulturoloških, duhovnih i intelektualnih, na drugoj strani naših ovdašnjih i svakodnevnih, malih života?!
Za sada, odnos je dramatično, ubedljivo i čini se previše, u koris ovih prvonavedenih. Lako je to dokazati, navođenjem brojnih očiglednih primera, kojih bismo svi morali biti dovoljno svesni. I priznati poraznost takve stvarnosti. Koliko smo se od svega valjanog otuđili.
Tek nakon ovakvog, nemogućeg priznanja, usledila bi izrada i realizacija toliko nam potrebnog projekta velike i opravdane promene uočenog, nakaradnog sistema vrednosti. U koris svih, pa i onih koji takve ideje ne razumeju i uporno sprečavaju!
Bezbroj je tačnih odgovora na pitanje zašto je takvo priznanje nemoguće. Ali, kao što sam već naglasio u prvom delu ovog teksta, kauzalitet je jači od želje neznalica da on ne postoji. Nepriznavanje da je to što činimo pogrešno, ne abolira nas od poražavajućih posledica.
To je ono što užasava sav normalan svet; svest da će se iz svih tih beskonačnih i bezbrojnih ludosti naše svakodnevnice, kad – tad neminovno izroditi neka nova tragedija, najčešće pogađajući nevine i nedužne ljude.
Za promenu takvih, mračnih očekivanja, potreban uslov uvek je bila promena svih i samo onih koji su donosili i bespogovorno podržavali pogrešne odluke. Ali ne i dovoljan. Dovoljan je, da je većinska svest naroda na nivou prihvatanja tih boljih i ispravnijih odluka. Svi da se, pojedinačno, dobro zamislimo nad onim šta smo činili i šta nam je činiti. Nemoguće li je?
