Peti oktobar -21 godinu kasnije
U četrvtak, petog oktobra 2000. godine, i u Srbiji je pao Berlinski zid. Deceniju kasnije od demokratskih promena u Evropi, i kao posledica brojnih ovdašnjih sunovrata. Počev od neobjavljenih ratova na tlu SFRJ, hiperinflacije gde je zarada bila između dve i pet nemačkih maraka, nedostatka osnovnih namirinica kao i struje, bujanja kriminala, krađe izbora i mnogo toga što je Srbiju stavljalo na zid srama u civilizovanom svetu, kao što je izgnanstvo iz Ujedinjenih nacija. Bio je to bunt naroda ali i organizovanog otpora 18 opozicionih stranaka, uz svesrdnu međunarodnu pomoć.
Vrlo brzo Srbija se oporavljala tražeći pravi put. Vraćena je u Ujedinjene nacije, svet je na sve načine pomagao novim vlastima, od oproštaja duga Londonskom i Pariskom klubu, do toga da je Vojislav Koštunica postao čovek godine po izboru njujorškog Tajma. Prvi demokratski izabrani premijer, dr Zoran Đinđić, bio je vizionar, motor i inicijator brojnih smelih odluka. Isplaćene su penzije i socijalne prinadležnosti koje su kasnile i po dve godine, isplaćena je stara devizna štednja čak i štednja kod piramidalnih banaka, kod Jezde i Dafine. Uvedena je veronauka u škole kao i građansko vaspitanje, a privreda se ubrzano oporavljala. Te 2000. godine bruto društveni proizvod bio je svega šest milijardi dolara, da bi rastao po pet-šest-sedam odsto godišnje, da bi do Velike svetske krize 2008. godine dostigao 53 milijarde evra. Mnogi tadašnjoj vlasti zameraju neoliberalnu, pljačkašku privatizaciju, i da su preduzeća prodavana budzašto. To je bio jedan od načina privatizacije jer prethodni, pod socijaličkom vlašću nije dao nikakav rezultat, samo raspodelu papirnatog kapitala. Međutim, taj veliki iskorak ka demokratizaciji i modernizaciji Srbije stao je ubistvom premijera Đinđića 12. marta 2003. godine. Ubio ga je pripadnik Specijalne antiterorističke jedinice, ali je uzrok bio borba Đinđića protiv naraslog kriminala i korupcije. Naredna Vlada Srbije bila je manjinska, DSS, G-17 i još nekih stranaka, uz saglasnost SPS. Kasnije je pobedom Borisa Tadića njegova stranka, DS, preuzela primat, do gotovo bratske saradnje sa SPS. Na izborima 2012. Tadić je izgubio sa 50.000 glasova razlike od Tome Nikolića, uz brojne bele listiće. SNS je imao 24 odsto a DS 22 odsto glasova, ali SPS sklapa koaliciju sa SNS. Ostalo je poznato… Jedno od dostignuća te Vlade bila je finansijska konsolidacija, ali plaćena sa 13 milijadi evra duga. Osnovna predizborna obećaja SNS bila su evrointegracije, što je preuzeta politika DS, i borba protiv korupcije kao i ispitivanje 24 velike privatizacije. Od malverzacija u tim privatizajama ništa nije dokazano, niti je ijedan ministar i funkcioner odgovarao; potpisan je Briselski sporazum koji se početnih „pet nula za Srbiju“, došlo do prevage one druge strane. Sudstvo, školstvo, policija, prešlo je pod upravu kosovskih vlasti, kao i dobijanje poštanskog broja, samostalnosti elektroenergetskog sistema, do poslednjih događanja vezanih za automobilske tablice. Posle svega brojne međunarodne institucije ukazuju da u Srbiji nema demokratije, počev od uništavanja institucija, ukidanja višestranačkog pluralizma, bujanja svih vrsta kriminala i korpucije. Kao kap u slapu sunovrata došlo je i otvoreno sakupljanje potpisa za oslobađanje ubice Zorana Đinđića, Zvezdana Jovanovića zvanog Zmija. I da naprednjačka vlast radi to što radi, daleko od demokratskih principa i vladavine prava, policija hapsi i maltertira čoveka koji se usprotivio tom bestijalnim potezu. Više nema ni onoga pitanja:“ Kuda ideš Srbijo?“, jer je već svima odavno jasno kuda.
Dragan Eraković