„Osveta je slatka, gorak je njen ukus“ (Džošua Kaleb Vitli)
Maldivski arhipelag i njegovi atoli. Magični rizorti. Više prelivajućih plavo-zelenih nijansi morske vode oko svakog od njih: vizantijsko plava, kraljevsko plava, azurna, tirkizna, jezerski zelena, rezedo – zavisno od dubine i kakvoće dna. Nebrojena žala. Palme i tropsko rastinje. Sitan pesak, stene koje ponegde izviruju iz plitkog mora prepunog ciplima i drugim morskim stvorenjima; meka podvodna trava. Pučina. Samo dolazeći i odlazeći hidro-avioni mestimično prekidaju rajsku tišinu. Dok nečujni bezopasni gušteri povremeno špartaju niskim drvećem i promaknu čistinom.
Na koncu priče „Oluja u duši“, pomenuh kako me je neko, onako uzgred, obavestio da je na Maldivima – na jednoj od njegovih najčuvenijh destinacija – primećena Kristina. Ona dugonoga zanosna, fatalna vretenasta brineta. Kako u polusenci ispija koktele na plaži. Zamišljena, s pogledom u daljinu a zagledana u sebe. Sama. Nalik završnoj sceni zrele mlade žene na morskoj obali u erotskom trileru Telesna strast sa Ketlin Tarner i Vilijamom Hartom. Posle paraljubavnog performansa u Beogradu, u režiji Kristine i njene sestre, frapantno identične bliznakinje Lidije. Žrtva te bizarne a razorne igre bio je jedan zaneseni Slaviša koji je – nesnađen i prevaren od njih dve – izbezumljen od njihovog neprestanog „smenjivanja“ u svom životu – smešten u kovinsku psihijatrijsku bolnicu. Lidijina epilepsija se u tom periodu osetno pogoršala. Kao težak slučaj, nedeljama nije napuštala neurološko odeljenje Kliničkog centra Srbije.
Elem, Kristini je na Maldivima nedostajala sestra. Kao da nije bila cela bez nje. Ali ne zbog porodične bliskosti, nego da bi opet uvukle nekog novog, trećeg, u svoju opasnu, zastrašujuću „mašinu“. Na Slavišu nije mislila. Nijednog trenutka ga nije istinski volela. Za nju je on bio objekt iživljavanja, manipulacije, prolazna igračka – i ništa više. Nakon tri sedmice boravka na Maldivima, Kristina postajaše sve nervoznija. Primicalo se doba nesnosnih monsunskih kiša, nemilosrdno sunce pretilo je njenoj koži. Kristalno čisto more, korali i raže prestali su da je impresioniraju: tražila je bezuspešno novu mušku žrtvu. Da s nekim ide na egzotična putovanja, na glamurozna mesta, da je taj, ozračen njenim šarmom, obasipa poklonima, da ga dovede do ludila. Oblačila je najminimalnije kupaće kostime (nudizam je na Maldivima zakonski zabranjen!), papuče i sandale sa soliterskom potpeticom, stavljala najizazovniju večernju šminku, nosila najkraće moguće suknje i najprovidnije bluze na nago mirišljavo telo, podizala, uvijala pa raspuštala kosu, menjala minđuše – niko joj nije prilazio, udvaranja nije bilo. Najzad, jednog kasnog majskog sutona u ležaljci nedaleko od njene opazi čoveka, otprilike u kasnim tridesetim, koga do tada u rizortu nije viđala. Brižljivo neobrijanog, još nepraplanulog. Čitao je nehajno Observer, obučen u laganu belu, raskopčanu lanenu košulju i krem šorc. Panama šešir širokog oboda. Na stoćiću pored, glatki zippo uz poluotvoreni crveni marlboro. Versaće naočare za sunce. Kao da okolinu nije primećivao. Ona mu odlučno priđe, koketno zamoli da joj pripali cigaretu što on spremno učini jedva podižući glavu s blagim naklonom i smeškom. Poče konverzacija na engleskom. Po njegovom roleksu, zlatnom lančiću oko vrata, a naročito po lamboridžiniijevom privesku na ključu koji je diskretno izvirivao iz džepa košulje – Kristina zaključi da je on taj „sledeći“, baš kakvog već danima traži. Predstavi se kao Stiven, industrijalac iz Mančestera. Ona mu ubrzo predloži da – radi boljeg međusobnog upoznavanja – odu na večeru à la carte. Za tû priliku, u podužoj cvetno šarenoj haljini sa zaslepljujućim ogromnim šlicem, Kristina – uz zamašnog jastoga – naruči čuveno maldivsko vino „raa“; Stiven je krupne odreske tune zalivao engleskim džinom. Časkali su dugo, neobavezno, ne krijući obostrano rastuću fizičku želju. Proveli su burnu noć u njegovom apartmanu s baštom; bogat ostrvski doručak okrepio ih je odmah posle kasnog buđenja. Pa šetnja zelenilom rizorta, udobne viseće ležaljke i kupanje u malenoj pustoj uvali. Ronjenje i oprezno sunčanje. Kasnije, nakon lakog ručka od mnoštva salata, povrća i voća, provozaše se skuterom oko atola. Veče provedoše na diskretno osvetljenoj terasi tik uz more. Sveži raznorodni morski plodovi uz odlično, opojno čileansko belo vino. Poručiše još dve flaše za gustiranje u njenoj vili, već dobrano pijani. Sledećeg dana tek oko podne Kristina se probudila mučena užasnom glavoboljom i delimičnom amnezijom (od omamljućeg praška skriveno sipanog u piće). Stiven beše iščezao. Neko je snažno lupao na vrata. Policija. U njenoj su tašni pronašli falsifikovane dolare i – kokain; bilo ga je podosta i u ormaru. I neki ukradeni nakit, zavučen ispod kreveta. A nestao je podebeli svežanj njenog regularnog novca. Maldivska policija je uhapsila Kristinu po anonimnoj dojavi. Uskoro je pristigla i međunarodna poternica za njom. A lažni Stiven je u avionu boing 777-300, leteći sa Maldiva preko Istanbula, bio na putu za Srbiju. Spokojan zbog savršeno obavljenog, sebi postavljenog zadatka, namirenog moralnog duga. „Onaj ko se sveti, taj se ničega ne plaši“. (Slobodan Vladušić, Omame)
Zaboravih da vam se predstavim: ja sam „Stiven“, alijas najbolji prijatelj bivšeg Lidijinog/Kristinog partnera, Slaviše. Koji mi se svojevremeno detaljno poverio. Kada sam onog jutra sleteo u Beograd, ispred pristanište zgrade čekao me je zagasito plavi BMW M5 zatamnjenih stakala sa šoferom. Uz pozdrav, kratko sam mu naredio: „vozi me u Kovin!“
„Kad kritičari presude, teško je reći gde pravda staje a osveta počinje“. (Chuck Jones)
Epilog: Kristina je skoro mesec dana provela u zatvoru u Maleu, glavnom gradu Maldiva. Onda je deportovana u Srbiju. Lidija se, relativno stabilizovane epilepsije, povukla u miran život. Žestoko ljuta na Kristinu. Nije želela da je vidi, da s njom ikad više razgovara. U njoj se javilo kajanje, osećaj krivice u odnosu na Slavišu. Koji joj je toliko pružio. Verovao joj je. Obožavao je. A onda je – vajkala se Lidija – Kristina sve pokvarila! Doduše uz njenu, Lidijinu pomoć. Iskoristivši njenu zdravstvenu slabost. Zakratko je čak i uživala s Kristinom u toj „čari pretvaranja“ koja umalo i nju i Slavišu nije koštala glave. Inače, na na(h)tkasni bolničkog kreveta beše našla nepotpisano pismo iz kojeg je saznala za Slavišinu sudbinu. S jedne strane, tô ju je veomao pogodilo, bacilo u očajanje, a s druge – pomoglo da koliko-toliko suzbije sopstvenu bolest. I Slaviši se zdravlje popravilo; ipak, povremeno je mentalno labilan i depresivan. Zahvaljujući Kristininom novcu nabavio sam mu paletu najnovijih inostranih lekova. Često ga posećujem. Pritom, Lidiju i Kristinu ne pominjemo. No, sumnjam da je nepresušno i dalje u njih nesrećno zaljubljen. Bolnim uspomenama zarobljen. „Osveta nikad ne izleči rane“. (Gvarini)
Zoran R. Tomić