ZAPISI IZ POMRAČENOG GRADA: ŠABAC SE UVEK VRAĆAO, VRATIĆE SE I OVOGA PUTA
Šabac nije grad koji se lako predaje. Nikada nije bio. Rušen je, paljen, ponižavan, ostavljan bez ljudi i bez nade, ali nikada bez duše. I baš zato ono što mu se danas dešava boli više nego svi topovi, marševi i okupacije iz prošlosti. Jer ovo danas nije rat spolja, ovo je tiho, sistematsko urušavanje iznutra.
Grad koji je bio „Beogradu glava“, koji je prvi svirao klavir dok je Srbija još hodala po blatu kasaba, danas jedva da čuje sopstveni glas. Ne zato što nema šta da kaže, već zato što mu je glas ugušen. Ne zato što nema pametnih, sposobnih i hrabrih ljudi, već zato što su gurnuti u stranu, ućutkani ili naterani da odu.
Vlast koja je došla bez vizije, bez znanja i bez poštovanja prema istoriji grada, zatekla je uređen, živ i ponosan Šabac. I umesto da ga unapredi, počela je da ga troši kao nasledstvo koje se ne razume i ne ceni. Pod izgovorom „razvoja“, dobili smo zapuštenost. Pod izgovorom „reda“, dobili smo strah. Pod izgovorom „stabilnosti“, dobili smo mrtvilo.
Grad je postao siv. Ne samo od prljavštine i mraka, već od odsustva smisla. Kultura je svedena na protokol, sport na preživljavanje, a javna reč na šapat. Mediji su ili poslušni ili nepostojeći. Politički život je sveden na dekor, opozicija na statističku grešku, a građanski aktivizam na pokušaj koji se uguši pre nego što progovori.
Najstrašnije od svega, nestaje čivijaški duh. A kada Šabac izgubi humor, ironiju i prkos, onda to više nije samo kriza vlasti, već kriza identiteta.
Ali neka se niko ne zavarava: ovo nije kraj Šapca. Ovo je samo još jedno poglavlje u njegovoj burnoj istoriji.
Šabac je preživeo carevine, fašizam, ratove i razaranja kakva se ne mogu ni opisati. Preživeo je marševe smrti, pustoš i prepolovljen narod. I svaki put se vraćao jači, pametniji, evropskiji. Ne zato što su vlasti bile dobre, već zato što su građani bili bolji.
Nada ne dolazi iz budžeta, niti iz partijskih saopštenja. Nada dolazi iz ljudi. Iz onih koji još pamte kakav je Šabac bio. Iz onih koji ne pristaju da je ovo „normalno“. Iz onih koji znaju da grad nije beton i behaton, već sloboda, kultura, solidarnost i hrabrost da se kaže: dosta!
Ova vlast može da menja fasade, ali ne može da promeni karakter grada. Može da ćuti, ali ne može zauvek da ućutka. Može da traje neko vreme, ali ne može da pobedi istoriju.
A istorija Šapca je jasna: svaka okupacija je bila privremena.
Zato je potpuno logički očekivati da će Šabac preživeti i ove naprednjake koji su ga toliko uništili da im je ostalo da počnu još samo behaton sa ulica da vade.
Ali nema predaje, vrlo brzo će doći vreme kada će se ponovo čuti muzika, kada će se govoriti slobodno, kada će se mladi vraćati umesto odlaziti. Doći će vreme kada će Šabac opet biti primer, a ne opomena. Kada će ponovo sijati, ne jer mu je neko dozvolio, već jer je to njegova priroda.
Šabac se uvek vraćao.
Vratiće se i ovoga puta.
Ivan Kovačević
