Punoletstvo se obično slavi uz čestitke, osmehe i obećanja o nezavisnosti. Mi ga, međutim, dočekujemo bez iluzija. Jer u ovoj zemlji, posebno u lokalnim medijima, punoletstvo ne znači nezavisnost već potvrdu da si preživeo.
U normalnim društvima punoletstvo znači slobodu. Kod nas znači da si dovoljno dugo živ da znaš koliko sistem može da bude brutalan prema onima koji ne kleče. Lokalni mediji u Srbiji ne slave rođendane oni obeležavaju godišnjice preživljavanja.
Šabac pamti: od ‘Zaslona’ do danas
Naša priča traje duže nego što traje strpljenje većine novinara u ovoj zemlji.
Od prvog broja “Podrinskih”, koje su zvanično datirane na 20. decembar 2007, a nezvanično su iz štamparije izašle veče ranije, 19. decembra, pa unazad kroz „Šabačke revije“, do „Zaslona“, prvih privatnih novina u SFRJ koje su zabranjene posle svega 13 brojeva, naša istorija je istorija upornog odbijanja da budemo nečiji bilten. I upravo zbog toga istorija pritisaka, zabrana, pretnji, uvreda i, najčešće, pokušaja finansijskog davljenja je naša sudbina.
Od „Zaslona“, zabranjenog čim je postao opasan, preko „Šabačkih revija“, ozbiljnog kritičara vlasti, pre svega lokalne, do današnjeg nedeljnika koji je još tu samo zato što smo tvrdoglavi i uporni. I iz inata.
Osamnaest godina nije malo. To je čitava jedna generacija novinara koja je naučila da sloboda govora u Srbiji nema zakonsku garanciju već cenu.
Punoletni u državi koja mrzi slobodne medije
U ovih 18 godina uglavnom smo vodili tuđe bitke. Građanske, javne, često nezahvalne. Borili se za ljude koji nas nikada nisu upoznali, ali su imali pravo da znaju. Ne zato što smo bili naivni, već zato što smo verovali da je novinarstvo javna služba, a ne privatni servis političkih i ekonomskih moćnika. Stavljali smo opšti interes ispred ličnog, iako smo znali da se to u Srbiji ne prašta. I to je, ispostavilo se, najveći greh. Jer u državi u kojoj politika funkcioniše kao privatni kartel, mediji ne smeju da budu korektiv, oni moraju da budu dekor. Jer ovde se ne ceni profesionalna distance, ovde se traži poslušnost.
Šabac, istina i mi, uprkos svemu
Naravno, bilo je i grešaka. Jer i greške su sastavni deo života i ove naše nezahvalne profesije. Bilo je padova ali uvek i ustajanja. Nekada smo se, možda, i ogrešili o neke ljude ali nikada ne zlonamerno. Nekada smo objavljivali i neke tekstove sa kojima se nismo slagali ali smo time branili slobodu tuđeg i drugačijeg mišljenja ostavljajući javnosti i vremenu da o tome sudi i presuđuje. Ne retko bili smo ispred vremena u kojem živimo govoreći o stvarima koje će se tek dogoditi na način na koji to mnogi nisu razumeli a nisu ni želeli da shvate. Nesrećni zato što nas ne razumeju ali srećni i kada su drugi “skidali kajmak” na našim idejama i stavovima. Bili smo više krivi za ono što smo pisali da drugi loše rade od samih onih koji su te loše stvari radili.
Za sve ove godine nismo se bavili samo informisanjem nego smo organizovali i brojne kulturne i humanitarne akcije. Pomagali smo kad god smo i kome god smo mogli, davali krv. Uvek stajali uz kolege, branili profesiju… A za izražavanje slobode mišljenja nagrađeni smo kljičevima grada.
Čestitamo sebi: još nas nisu ugasili
Lokalni mediji danas žive u sistemu u kome je sloboda dozvoljena samo dok ne postane opasna. Konkursi za sufinansiranje pretvoreni su u mehanizam nagrađivanja lojalnih i kažnjavanja neposlušnih. Oglašivači se „savetuju“ gde smeju, a gde ne smeju da se pojave. Novinari se etiketiraju, targetiraju i javno ponižavaju, dok se istovremeno od njih očekuje da ćute i budu zahvalni što uopšte postoje.
U Šapcu svi imaju pravo na mišljenje. Dok se slažu
Lokalni političari su posebna sorta. Sitni, sujetni, osvetoljubivi. Navikli da ih se ne pita ništa i da im se sve objavljuje. Za njih novinar nije profesionalac, već problem. Nezavisni medij nije javno dobro, već neprijateljska teritorija. Zato pritisci ne prestaju, od telefonskih poziva i „dobronamernih saveta“, preko javnih uvreda, do otvorenih pretnji. A kada sve to ne upali, dolazi najprljavije oružje, novac.
Političari, naročito lokalni, i dalje veruju da su mediji njihovo vlasništvo. Da novine, portali i radio-stanice postoje da bi prenosili saopštenja, fotografije sa otvaranja trotoara i lične frustracije nosilaca funkcija. Svako pitanje doživljava se kao napad, svaka kritika kao izdaja, a svaka istrajnost kao neprijateljski čin.
Šabačka sloboda medija samo za podobne
Najveći pritisci, naravno, nisu bili oni glasni, već tihi, finansijski. Ideja je jednostavna: ako ne mogu da te kupe, pokušaće da te iscrpe. Ako ne pristaneš da služiš, pokušaće da nestaneš. Mnogi jesu nestali. Lokalna medijska scena danas je puna praznina tamo gde su nekada postojali glasovi.
Finansijsko izgladnjivanje postalo je zvanična medijska politika. Konkursi su farsa, unapred podeljen plen za poslušne. Oglašivači su taoci, novinari kolateralna šteta. Ako nisi deo propagandnog stroja nemaš pravo na opstanak. Tako su mnogi lokalni mediji nestali, a umesto njih ostali su portali bez novinara, tekstovi bez pitanja i informisanje bez informacija.
Mediji nisu bilteni, ali vlast to još nije shvatila
Danas se u Srbiji proizvodi privid slobode medija. Sve izgleda normalno dok ne zagrebeš ispod površine. A ispod je tišina. Autocenzura. Strah. Urednici koji broje šta smeju a šta ne smeju. Novinari koji znaju da jedno pitanje može da ih košta posla, bezbednosti ili egzistencije.
Mi smo opstali jer smo odbili da pristanemo na tu logiku. Jer smo verovali, i još verujemo, da građani nisu podanici. Da imaju pravo na istinu, ma koliko ona bila neugodna. Da novinarstvo ne postoji da bi štitilo vlast, već da bi je kontrolisalo. I da slobodni mediji nisu neprijatelji države, već jedina njena odbrana od potpune propasti.
Mi smo opstali. Ne zato što nam je bilo lako, već zato što smo smatrali da građani zaslužuju više od propagande. Da imaju pravo da misle svojom glavom. Da znaju. Da biraju. Da sumnjaju. Da slobodno novinarstvo nije luksuz, već preduslov bilo kakvog pristojnog društva.
Punoletstvo bez staratelja
Naše punoletstvo nije znak zrelosti sistema, već njegov poraz. Dok mi slavimo 18 godina rada, Srbija slavi 18 godina sistematskog uništavanja lokalnog novinarstva. Razlika je u tome što smo mi još ovde. Uprkos svima koji su čekali da se ugasimo.
Naše punoletstvo nije kraj borbe. To je dokaz da se, uprkos svemu, može ostati uspravan. U vremenu kada se većina medija saginje, mi i dalje verujemo da je jedini smisao novinarstva biti na strani javnog interesa. Sve ostalo je samo štampa u službi moći.
A to nikada nismo bili. I nećemo biti.
I dok god postojimo, postajaćemo smetnja. Jer u društvu koje se boji istine, slobodan medij je uvek incident.
Ivan Kovačević
