Penzija – početak
Mnogi od onih kojima su penzionerski dani daleka budućnost vide sadašnje penzionere kao bića koja nakon mukotrpnog ili lagodnijeg radnog veka uživaju u dokolici jer više ništa ne moraju, imaju svo slobodno vreme ovog sveta i uopšte – lako je njima. Pa, možda je tako u državama i društvima gde se zna red i gde se poštuju prava građana kako zaposlenih tako i nezaposlenih a naravno i umirovljenika.
U zemlji Srbiji je situacija po mnogo čemu drugačija, da ne kažemo loša a u svakom slučaju neizvesnija. Ovde su plate (u proseku) male pa su i penzije (u proseku) male tako da o nekoj uživanciji velikog broja penzionera teško da može biti reči. Muškarci se provlače kroz svoje umirovljeničke dane (i noći) još i nekako – idu na pecanje ili igraju šah sa ispisnicima u parku ili, nedajbože, zapadnu u depresiju a u zadnje vreme nađu još neki posao da podebljaju penzioni ček a žene zapravo nikad i ne odu u penziju odistinski. Jer, uglavnom, one rade sve po kući celog života a onda kada i ako stignu deca pa unuci eto još dodatnog posla, baka servis je skoro uvek na raspolaganju. Tako da kada vidite grupu penzosa muškog roda kako opušteno, nogu pred nogu i sa rukama na leđima šetaju ulicama i ćaskaju, obično, o politici i to svetskoj, rešavajući globalne probleme kao od šale, zamislite da za to vreme penzosi ženskog roda moraju da po kućama i dvorištima, hrane i brinu o unucima i kućnim ljubimcima i svašta još nešto.
A, opet, one se mnogo manje žale na sve što im se događa od svojih muških partnera kojima stalno nešto fali i vazda su nezadovoljni, a jedino u čemu imaju pravo na nezadovoljstvo su malene penzije sa kojima se teško sastavlja kraj sa krajem (među najnižim u Evropi).
OK, ni zdravstvo kao ni mnoge druge oblasti u ovoj i ovakvoj državi nisu bajne i sjajne ali da su penzije veće sve bi bilo lakše. Dobra vest je da je Srbija „ekonomski tigar“ pa će i u ova teška vremena (ekonomska kriza, inflacija i energetska kriza-struja, gas kao i ratovi koji traju ili se najavljuju) izaći kao pobednik i svi građani male ali ponosne (ni na Istok ni na Zapad) zemlje Srbije će jednog lepog dana živeti bolje i srećnije.
Gledajte „ružičaste“ televizije, čitajte tabloidne „žutare“ i kašće vam se samo. A kada ponekad (samo ponekad) otvorite širom oči nemojte se uplašiti onoga što budete videli. To je samo – realnost. Ne dozvolite da vam takva beznačajna sitnica pokvari život već nastavite dalje – opušteno, penzionerski.
Dragan Karalazić
