Zapisi iz pomračenog grada: 50 godina prava da biram i budem izabran
Evo, nekako ovi izbori padaju baš na pedesetgodišnjicu mog ustavnog prava da biram i budem izabran. I, moram da priznam da prvih 17 godina nisam baš koristio to svoje pravo.
Sećam se da sam prvi put izašao da glasam negde sredinom sedamdesetih kada me je komšinica zamolila da podržim njenu kandidaturu za odbornika. Na listiću je bilo, nisam baš siguran, recimo, dvadeset imena a trebalo je zaokružiti 19. I zaokružio sam sve osim prvog. Iz bunta jer sam pomislio da njega forsiraju a da je onaj poslednji „dekor“. Još jednom sam izlazio početkom osamdesetih, za teču, i glasao po istom principu.
Nekako u to vreme, kako se povećavalo moje poznanstvo sa ozbiljnim i značajnim ljudima počeo sam da shvatam šta je politika. Ustvari, ona je tiho, polako, počela da „ulazi“ u mene.
Nije se tada dobro živelo. Bila je inflacija, nije bilo benzina, kafe, banana… Ali smo ipak bili, nekako, srećni. Prvi moj ozbiljniji sustret sa nekim iz politike dogodio se negde 1988. godine na slavi kod Jeremije. Naime, jedan narodni poslanik, pravo da vam kažem nisam ni znao šta je to tačno, pričao je o imunitetu, kako ga helikopterom voze na sednice, prati ga policija sa rotacijom, u ponoć… Mislio sam: „pa ovaj je ko Džems Bond“. Nisam tada znao ime ni jednog narodnog poslanika. A nije mi to ni trebalo. Živelo se skromno ali slobodno. Moglo je javno da se izražava mišljenje, „Glas Crkve“ je slobodno izlazio, izdavali smo „zabranjene pesme“, počele su da se štampaju „zabranjene knjige“. Govorilo se o necelovitosti Srbije, Vojvodini, Kosovu…
Naravno, sve pod „budnim okom UDBE“, kako smo je zvali, ali osećanje nekakve slobode budilo je nadu i veru da će i kod nas doći demokratija. Ma šta to tada značilo.
I došla je…
Fijasko
Višestranački sistem u Srbiji je započeo je 1990. godine, kada su se održali prvi višestranački izbori nakon višedecenijske jednopartijske vlasti u bivšoj Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. I, tada, sam možda jedini put u životu, znao za koga ću da glasam. I glasao sam iz ubeđenja. Međutim, tu se, već na samom startu, srušila moja nada o demokratskoj Srbiji jer nas je Milošević prosto „počistio“… Narod je tada hteo novog Tita i masovno je glasao za budućeg diktatora.
Početak glasanja „Protiv“
Rezultat toga su mračne devedesete godine (1990-1999). U ovom periodu, politička scena u Srbiji bila je obeležena raspadom Jugoslavije, građanskim ratom u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, kao i sankcijama protiv Srbije zbog njenog učešća u ratnim sukobima. Srbija je tada bila pod vlašću Socijalističke partije Srbije (SPS) i njenog lidera Slobodana Miloševića. Na glasanje, bilo kakvo, izlazio sam redovno i glasao protiv Miloševića.
A onda smo, napokon i njemu videli leđa. Protesti u oktobru 2000. godine doveli su do smene vlasti i kraja vladavine Slobodana Miloševića. Iza njega ostala je beda, čemer i jad. Na desetine hiljada izbeglica naselilo je Srbiju, ugašene mnoge fabrike ili su bile u dugovima, opljačkana devizna štednja, opljačkan i uništen pezioni fond i neisplaćene penzije, ogroman krimial i korupcija…
Bilo je izbora
U periodu posle pada Miloševića (2000-2012) Srbija je prošla kroz političke promene, a na vlasti su se smenjivale različite stranke. Demokratska opozicija bila je ključna u ovom periodu ali i ona je bila kao „rogovi u vreći“. „Poplava“ partijskih lidera i kojekakvih „eksperata“ počela je da zaluđuje narod. Ipak, život je počeo da se normalizuje. Isplaćene su zaostale penzije, vraćena devizna štednja građana, drastično smanjen dug države, počeo je remont elektroprivrednog sistema, gradnja puteva… Međutim, senku na ovaj period bacila je takozvana privatizacija društvenih preduzeća koja su postala plen sumnjivih ljudi i još sumnjivijeg kapitala, bez provere porekla imovine. A rezultat toga je bio mnogo ljudi koji su ostali bez posla.
I šabačka privreda je „nastradala“ na isti način, međutim, Šabac je počeo ubrzano da se gradi i razvija. Od mračnog i razrovanog mesta postao je uređen grad, sa, tada, najlepšom pešačkom zonom u Srbiji, urađen je gradski trg, rekonstruisane sve vitalne gradsle ulice, asfaltirane brojne seoske saobraćajnice, urađena je jedna od najvećih industrijskih zona u Srbiji u koju su počeli da se useljavaju brojni investitori, izgrađena fabrika za prečišćavanje otpadnih voda, među prvima u Srbiji, sanirana deponija na Dudari, došlo je do kulturnog procvata grada, mediji su bili slobodni…
Vreme nesreća
Ali, ovaj period obeležile su neke „nesrećne“ okolnosti koje su delimično zaustavile demokratizaciju zemlje. Ubistvo premijera Zorana Đinđića ali i to što je tokom 2008. godine, Kosovo proglasilo nezavisnost a što je izazvalo podeljene reakcije u Srbiji. Međutim, demokratska vlast je jasno odgovorila na pritiske Evropske unije i odbila svaku mogućnost priznavanja. I, Evropa se okreće „nacionalistima“. Vladalo je uverenje da Kosovo može da prizna samo vlast sa nacionalnim predznakom. Iskorišćen je Šešeljev boravak u Hadgu, stvorena je Srpska napredna stranka – „nacionalisti“ na Evropskom putu (2012-2023). Bar deklerativno, podrške radi.
Srbija je izrazila jasnu opredeljenost ka članstvu u Evropskoj uniji. Tokom ovog perioda, zemlja je sprovodila reforme u pravcu evropskih standarda, ali su postojale i određene tenzije i izazovi u političkom okruženju. Ono što je svima postalo jasno to je da se u Srbiji pojavio lider sa svim atributima diktatora. I vrlo brzo postao veoma moćan. Demokratska Evropa zatvorila je oči.
I gde smo sad?
Situacija u Srbiji u 2023. godini zavisi od trenutnih političkih događaja i dešavanja. Od borbe protiv korupcije stigli smo do toga da kriminal vlada državom. Vlast kontroliše sve medije i državne institucije, državom, i bukvalno, uravlja jedan čovek, Kosovo je dobilo sve atribute državnosti, samo se očekuje i formalno priznanje…
Obmane
Od prvog dana preuzimanja vlasti u Srbiji, Srpska napredna stranka pokrenula je projekat „Svi su isti“ koji se vrlo brzo „primio“ među narodom. I što je vreme više odmicalo ova floskula je postala „udarna“ mantra obmane građana.
Velika politička ali i finansijska moć koja je dopala u ruke Aleksandra Vučića i njegovim stranicima omogućila im je da „kupe“ sve što se kupiti može. Tako je Srpska napredna stranka postala „deponija kvarljive robe“ čiji smrad je, brzinom munje ulazio među narod stvarajući sliku da je to jedno te isto i da su svi isti samo je pitanje za koliko para će se prodati.
Ono što nije htelo da se „proda“ postalo je tema tabloida i džak u koji voli da udara predsednik države. Sluđen i raspamećen narod živi sve teže, i toga je svestan, ali u njegovoj glavi je jedina misao „da su svi isti“ i da se ništa ne može promeniti.
A to, jednostavno, nije tačno!
Istorija
Običan građanin teško može da shvati izbornu matematiku i šta će se desiti sa njegovim glasom ako glasa za nekog ko neće preći cenzus ili onog ko će taj glas iskoristiti da sebi pribavi ličnu korist.
Da bi ste, poštovani čitaoci, to, možda, mogli da razumete poslužiću se rezultatima izbora iz 2020. godine.
Naime, na tim izborima Srpska napredna stranka, na kraju, je osvojila, ucenama, pretnjama, kupovinom i znate već čime još 30.232 glasa ili 48,29 posto glasova što bi im bilo nedovoljno da sami formiraju vlast jer su se svi ostali deklarisali da su protiv njih. Međutim, sreća im je omogućila da uz sve marifetluke „Metla 2020-za opstanak-jače od bojkota“ osvoji 1.853 glasa ili 2,96% i za 0,04% ne pređu cenzus. Takođe cenzus nisu prešli ni „Pokret za kraljevinu Srbiju“ sa 876 glasa, SPS sa 1.300 glasova, Srpska radikalna stranka sa 399, Zelena stranka sa 310 i Aleksandar Šapić – Pobeda za Šabac sa 340 glasova. Tako je ostalo, kako se to kaže „bačen“ 5.081 glas. I sve bi to bilo u redu da po izbornim pravilima dve trećine tih glasova nisu prešli na konto SNS-a i omogući im da osvoje 37 mandata, ili tesnu većinu.
Sve ostalo je istorija. Da bi imali stabilnu većinu naprednjaci su otvorili „našu kesu“ i dodatno kupili 7 odbornika Nemanje Pajića i po jednog iz „Ruske stranke“ i Dejana Pavlovića.
I to je bio kraj priče.
A moglo je da bude i drugačije samo da je, recimo, „Metla“ dobila tih nekoligo glasova (0.04%) jer postavlja se pitanje da li bi se ostali „prodali“.
A kako je sada?
Na ovim izborima ponovo je 12 izbornih lista na glasačkom listiću. I ponovo sve liči na 2020. godinu. Naprednjaci će dobiti to što će dobiti, jer za više nemaju kapaciteta ni da ukradu, njihov najozbiljniji protivkandidat je lista „Šabac protiv nasilja“ a šansu da pređe cenzus ima još, sigurno, jedino Nemanja Pajić.
Svi ostali će morati dobro da se pomuče da dobiju dovoljan broj glasova koji bi im doneo neki madat.
Znam da će mnogi hteti da me „progutaju“ posle ovog pisanja i potpuno ih razumem. Svako ko je ušao u izbornu trku ima pravo da se nada. Ali je nada jedno a razum nešto potpuno drugo. Jer, svaki glas koji se, zbog emocija, ličnog prijateljstva ili ko zna čega drugog da onome ko, realno, nema šansu da pređe cenzus, taj glas će otići na konto naprednjaka. I zato su oni, naprednjaci, tako mirni. Čekaju i nadaju se da se što žešće „pokolju“ oni koji neće hteti sa njima ali neće ni jedni sa drugima.
Moja razmiljanja
Za početak znam da ću na izbore sigurno izaći. I da ću glasati po savesti. Ali znam i to da sigurno neću glasati za Srpsku naprednu stranku. Ne zato što ih mrzim već zato što volim svoju decu, porodicu, što volim svoj grad i što želim da imamo pristojan život.
Takođe, neću glasati ni za Nemanju Pajića, čija bi stranka trebala da se zove „Ko da više“ (Nemanja Pajić – predsednik Skupštine) i kome je jedini cilj da se što udobnije smesti u neku fotelju i da „udomi“ svojih 50 najbližih članova. Interes grada mu nikada nije ni bio važan. Kako nekad tako i danas. Po istom principu neću glasati ni za Dejana Pavlovića a ni za Rusku stranku. Radikali i SPS su tu da opet naprednjacima preliju glasove „zabludelih“ građana kojima su devedesete bile dobre. Potpuno je „sumnjiva“ i lista koja se našla na dvanaestom mestu. Na čije birače oni računaju verovatno ni sami ne znaju. Ali tu su.
I sad ostaje ovaj drugi blok.
Najozbiljnija lista je „Šabac protiv nasilja“ i svi koji za nju glasaju znaju kome su dali i kome će otići njihov glas. Najozbiljniji, posle njih su „Udruženi“, koji poput „Metle“ imaju šansu da pređu cenzus ali ko zna. Ovi ostali su, siguran sam, bez ikakvi šansi, mada bih voleo da grešim.
I za koga glasati?
Pa naravno, samo po savesti, za svoju porodicu i za svoj grad. Što nas više izađe na biralište i naša moć će biti veća!
Ivan Kovačević
