Valjevo – ranjeni grad
Emisija „Utisak nedelje“ ponovo je podsetila na sve što su doživeli, pre svega, deca i omladina Valjeva tokom policijske torture 14. avgusta prošle godine. Film „Presedan“ Tamare Aćimović je nezaobilazno i potresno svedočenje tog nemilog događaja, ali samo za one koji žele da vide i čuju o teškom ogrešenju policije o Zakon i moral.
Posebno mesto zauzima prebijanje, zlostavljanje i mučenje maloletnika. To je pravna kvalifikacija, a ona ljudska – da su mučili decu! I nije to bilo samo u ovom filmu, ti potresni snimci vrteli su se na N1, Novoj S, ali i u brojnim video klipovima. Kada grupa od dvadesetak besnih žandarma bije palicama, šutira nogama bespomoćnog dečaka, kada se neki vraćaju da dovrše svoj prljavi posao, onda nema mesta relativizaciji, neutralnosti, ćutanju, okretanju glave…
Prema svedočenju advokatice Jane Aćimović Planojević ona je te večeri zatekla još četvoricu dečaka u policijskoj stanici, vidno prebijenih, da su satima buli tu, a da nisu pozvani roditelji ili socijalni radnik, što su po zakonu obavezni da učine. Jedva je izmolila da puste tu namučenu decu, koja će ovu traumu nositi čitav život. Nakon toga ona i drugi advokati podneli su krivične prijave za 28 policijskih sliužbenika u ime ukupno 27 oštećenih lica. Kako se navodi to su dela zlostvaljanja mučenja, a za slučaj onog dečaka može se govoriti o pokušaju teškog ubistva.
Za sve ovo vreme nema reakcije nadležnog tužioca iz Valjeva, jer je očigledno da su učinjena krivična dela, a oni su dužni da reaguju. Zid ćutanja nadvio se nad zvanične organe, pa tako mnogo odzvanja ćutanje ombudsma, tzv. zaštitnika građana, Zorana Pašalića. I nije mu to prvi put, zapravo on se ne meša u svoj skupo plaćeni posao od nekoliko stotina hiljada dinara mesečno. Jedino se brani da on postupa po podnetim prijavama, ali, gle čuda, kao da ne živi u ovoj zemlji gde se svakodnevno krše ljudska prava. Pogotvo su osetljiva ta dečija prava, a onda je jasno da je teško bolesno društvo koje ne štiti svoju decu. I nije samo tu zatajio.
Ni pomena da istraži kako su to novosadski studenti bili ponižavani da kleče sa naslonjenom glavom na zid. Ili šta se sve to dešavalo u garaži zgrade Vlade Srbije, sa famoznim Kričkom na čelu brutalne policijske jedinice. Nije ga bilo ni za uslove pritvaranja studenata i građana u zloglasnoj Klisi, gde su uslovi neljudski. Šta tek reći za slušaj studenta Luke Mihailovića, brutalno pretučenog od policije a vezanog lisicama za krevet…
Bila je doduše jedna ombudsmanova intervencija, i to tri dana pred istekom zastarelosti, gde je blago ukorio šabačku policiju što se povukla 15 minuta pred kraj blokade šabačkog mosta, i dozvolila da naprednjački batinaši prebijaju građane motkama i čekiima. Ali, malo je to i sramotno za zaštitnika grašana.
Ocenu tog njegovog delovanja, zapravo nedelovanja, videćemo tek po zvaničnim reagovanjima međunarodnihi organizacija. Srbija je potpisnik Deklaracije o ljudskim pravima i Konvencije o pravima deteta, što izričito zabranjuje zlostavljanje i mučenje, ali ovde očigledno vlada bezakonje. Na ovu sumornu sliku nadovezuje se praksa policije i tužilaštava da podnosi prijave za napad na službena lica ili rušenje ustavnog poretka, ali jano je da im “tragovi smrde nečovještvom“. U svemu tome imaju i sasluživanje sudstva, i začudo, još nema nijednog predmeta ni osude pokazane i dokazane policijske brutalnosti.
U subotu, 14. februara, studenti su pozvali na mirno okupljanje i protesnu šetnju, pola godine od tog mučnog događaja.
Tuga i opomena!
Dragan Eraković
