RIJALITI SRBIJA
Kada će nama i ovde (u Srbiji) biti bolje ?, najčešće je pitanje koje se može čuti na ulici, pijaci, po kafićima, slavama i preslavama, izgovoreno tiho ili preglasno ali sa saznanjem onog koji pita da je skoro pa retoričko. Jer gotovo svi znaju odgovor : Nikada! Prvo, zato što nema potrebe za boljitkom kada već živimo u „zlatnom dobu“ pa bi bilo kakvo poboljšanje bilo kao pogača na ‘lebac a drugo što i oni kojima nije dobro misle da može biti i gore pa ćute zavučeni u mišije rupe gde preživljavaju dan za danom bez nade i želje za bilo kakvom promenom a kamoli, daleko bilo, pobunom. Najpametniji su odavde odavno zbrisali shvativši da šut sa rogatim ne može da se takmiči (svaka je utakmica unapred nameštena) i sreću potražili na nekom drugom, boljem, mestu gde je normalno biti vredan, pošten, obrazovan a ne kao u Srbiji gde je jedino važno biti član vladajuće SNS partije i obožavalac lika i dela firera Aleksandra Vučića da bi se napredovalo u karijeri i životu. Takođe, svi oni koji ne pripadaju kulturnom modelu tzv. Prve Srbije a koja znači patrijarhalnost, autoritarnost, tradicionalne a lažne vrednosti kao što je „narodna kultura“ („selo gori a baba se češlja“) digli su ruke od borbe sa vetrenjačama i ako već nisu otišli odavde ozbiljno o tome razmišljaju a ono malo ostajućih „drugosrbijanaca“ može samo da kuka i jauče preko retkih nezavisnih medija ali njih skoro da niko ne čuje. Svi ti intelektualci sa i bez navodnika, pripadnici tankog sloja „građanstva“ i oni slobodomisleći ljudi raznih političkih afiniteta kao i ona boranija od opozicije, šta god da urade – džaba kreče. Narod serbski je većinski na strani Prve Srbije i to se najbolje može videti na izborima gde nepogrešivo biraju pogrešne ali slične sebi – primitivne, bahate, pokvarene do srži a nesposobne majstore koji bi i ekser pokvarili. Moderna, sekularna, urbana manjina samo smeta onoj većini koja nema potrebu za istinom, pravom slikom stvarnosti, slobodnim medijima, demokratijom, pravdom. Njima je dovoljan Vođa, njima su Zadruga i Parovi najviši dometi do kojih svojom dvocifrenom inteligencijom mogu da dosegnu (prosek IQ u Srbiji je 85, što označava prosečno neinteligentnu osobu). Njima takvima je vrlo lako prodati muda za bubrege, sve te prazne priče o patriotizmu, domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima, o Predsedniku koji nit’ jede nit’ spava sve boreći se kao lav za inerese države i naroda dok ovi njegovi napredni zlikovci kradu li kradu i pokradoše sve što mogu i više od toga (penzionerima penzije, zaposlenima plate, obradivo zemljište po Vojvodini, građevinska zemljišta na sve strane) sve pričajući bajke o izvanrednim, „istorijskim“, rezultatima koji su, naročito u ekonomiji, najbolji u Evropi a Srbija je po svim zvaničnim i realnim pokazateljima na samom dnu evropske lestvice standarda i kvaliteta života. I većina ljudi to zna ali pristaju na laž, na obmanu, opsenu od strane zlih, naprednih, iluzionista. I zato ovi i mogu da rade šta hoće, ali bukvalno sve, što gluplje to bolje. I zato Aca Srbin može da odredi (postavi) Marka Đurića, profesionalnog tapšača i osvedečenog idiota, za ambasadora u SAD po principu – kada je Kaligula mogao svog konja da proglasi za konzula mogu i ja magarca za ambasadora. To je prst u oko svakom normalnom, inteligentnom, čoveku u Srbiji ali takvih je malo pa Acika ne brine zbog toga, ovi njegovi glasači su ionako trajno hipnotisani i preparirani i može im se rog za sveću prodati u svakom trenutku. Kada je krenula frka sa naprednjačkim aferama, a sve je počelo čim su se dograbili vlasti, od Savamale, Beograda na vodi stigli smo do Krušika i Jovanjice a da od strane javnosti nije nigde povučena crvena linija da se taj kriminal zaustavi. Pošto mlaki pokušaji da se afere obelodane i procesuiraju nisu dali bogzna kakve efekte, stvari su eskalirale, napredni razbojnici su našli pa zašli i sada je kasno da se bilo šta učini, da se spreči otimačina jer za naprednjačke kriminalce ne postoje granice, oni misle da je za njih samo nebo granica. To je takođe pokazalo da je ova normalna Srbija slaba i da protiv „varvara“ i huligana nema nikakve šanse. „Malo rukah, malena i snaga“, pa su zato i izostali masovni protesti protiv nenarodnog, pljačkaškog, režima osim nekoliko slučajeva u formi incidenta, pobuna se svela na pojedince i manje grupe građana a opozicione partije su ionako godinama impotentne i tu ni Prostamol-uno ne pomaže, zabavljeni sopstvenim jadima. Videli smo kako su u Crnoj Gori i Belorusiji građani masovno izrazili svoje nezadovoljstvo vladajućim strukturama i diktatorima koji su vladali decenijama, i na ulicama i na izborima. Kada normalnih i hrabrih ljudi, građana i građanki, ima više od onih drugih promena na bolje je moguća. U Srbiji to nije slučaj. Ovde će se ovaj mafijaški, partijsko-burazerski, korumpirani sistem pre sam od sebe urušiti nego što će mu bilo ko, i spolja i iznutra, doakati. Sva iskustva iz istorije „prirode i društva“, ne samo naša već širom planete, govore da će doći do implozije ovoga u čemu smo sada i ovde samo je pitanje vremena. Dotle – ko živ, ko mrtav. Znajući nas, jebo ti nas, to može iha-haj potrajati. Odsustvo pobune je samo u Srbiji prirodno stanje i zato smo i zaslužili sve ovo što nam se događa (a što nikada nije bilo). Spakujte kofere i pasoše ili se zavucite u mišije rupe, izbor je vaš. Nema danas kao 90-ih godina prošlog veka sankcija, granice su otvorene (samo da jednom prođe ova glupa korona) pa kud koji mili moji. Vi koji ostajete ovde a još nemate člansku kartu SNS-a šta čekate, videli ste kako su to u Šapcu uradili nekadašnji građanisti i demokrate, brže-bolje su, u toku izbornog procesa, uskočili u pobedničku, kriminalnu a naprednu, kompoziciju. Jedan vođa, jedna partija, jedan narod. to je ideal fašista i prvosrbijanaca. A može i Tramp i Putin i brat Si Đinping. Sve može samo da se očuva i sačuva vlast a ko nije sa nama taj je, naravno, protiv nas i zna se šta mu sleduje. Pa ko je onda lud da se pobuni?
Dragan Karalazić