Sramota koja se ne može opisati
Prošle nedelje, na raskrsnici kod Biblioteke šabačke održan je jedanaesti zbor građana Šapca.
Kao i obično u glavnim ulogama bila su pretežno ista lica. “Perjanice” lokalnih opozicionih stranaka, dezorjentisani članovi Zbora, nekoliko studenata i slučajni prolaznici.
I, tako, dok u Srbiji jedna majka, kojoj je sin poginuo u padu nadstrešnice u Novom Sadu i jedan autoprevoznik, sa svojim maloletnim sinom, kome su oteli autobuse jer je prevozio studente, štrakuju glađu a gradonačelnik Šapca se šetka po Ćacilendu, sastanak građana, na koji je pozvao Zbor, pojedini članovi opozicije koriste za međusobne svađe, rasprave i razračunavanja. Bilo je tu cike i vriske ali malo ko je baš mogao da čuje šta se i o čemu priča a naročito da shvati o čemu se radi.
Pokazalo se da su Šapčani izuzeti od svih ovozemaljskih problema, i ne haju što Srbijom protestuje na hiljade mladih ljudi, te da im je najveći problem ko će biti administrator na društvenim mrežama koje prati jedva trista dokonih građana željnih gradskih “pikanterija”.
Vrhunac besmisla bio je kada su članovi lokalne opozicije počeli da licitiraju ko od njih daje veću podršku studentima i to uz sve “busanje” u junačke grudi. Kao da se oni za bilo šta, u stranci, pitaju i kao da će biti u prilici da o bilo čemu odlučuju, jer o svemu će poslednju reč doneti njihove Centrale iz Beograda i to onako kako njima bude odgovaralo. I u tom nadgornjavanju nisu obraćali pažnju na obične građane koji su se krstili, neverujući svojim očima i ušima šta se dešava i bežali sa raskrsnice.
Kulminacija je bila kada je jedan vrli opozicionar nasrnuo na jednu sićušnu sugrađanku samo zato što je rekla istinu (ne njemu ali on se tu izgleda prepoznao): “Idite i recite svojim gazdama…” A on se našao uvređen jer, tobož, nema gazdu… pa je poželeo da se sa njom obračuna…
E, tu ni ja nisam izdržao. Bilo je više nemoguće sudelovati u sramoti koja se rečima ne može opisati i koja traje jako dugo, predugo.
I.K.
