Postoje barem dve vrste odlaska.
Najizvesniji i najprirodniji je naš materijalni, ili fizički odlazak. Tu je, paradoksalno i možda jedino, ostvarena bezuslovna ljudska jednakost.
I zato, generalno, stignu li nas godine, ne treba tugovati. Moj stav je da kada neko vremešan ode, samo treba slaviti njegov život. Ostalo je suvišno.
Sve ovo naravno pod uslovom da nam nešto ili neko taj život nije oduzeo prevremeno ili nepravedno.
Drugi, ponekad zaboravljeni, je moralni odlazak. Na koji ne moramo pristati.
Moral je skup nepisanih pravila i običaja koji utvrđuju međuljudske odnose. Pojam je donekle relativan, nije isti u različitim društvenim grupama i istorijskim periodima. Njegove centralne vrednosti svakako su dobro, ispravno i pravedno.
Ovde ne mogu a da ne navedem i nekoliko sledećih, granitnih rečenica, velikog, svima poznatog i istovremeno trenutno mnogima neshvatljivog humaniste.
“- Najvažnija ljudska težnja je težnja za moralnošću.
- Naša unutrašnja ravnoteža, čak i egzistencija zavisi o tome.
- Jedino moralnost u našem delovanju može dati lepotu i dostojanstvo našem životu.”
Albert Ajnštajn
Ponovo se, na tren, vraćam svom životnom pozivu, prosveti. Zamislite profesora koji bi na času fizike, govoreći o Ajnštajnovoj teoriji relativiteta, usput ispisao na tabli prethodne redove. Lično, često sam svojim đacima, iako profesor matematike, na tabli ispisivao nešto sasvim drugo. Možda i važnije i lepše.
Vratimo se, konačno, naslovu. Verujem da ste ga odlično razumeli.
Večito se čuje kako ovi ili oni neki nikada neće otići. Što se tiče prvog modaliteta odlaska, iako će otići, svakome želim da poživi.
Po pitanju drugog, moralnog, siguran sam, mnogi su, bili toga svesni ili ne, otišli već odavno. Odlazak ili neodlazak sa vlasti u velikoj je senci evidentnog, moralnog.
Siniša Mozetić, professor u penziji
