KAD ZORA KASNI (2)
Težak i junački je bio četvorogodišnji ratni put Radovija Pajića, rađevskog seljaka iz Kržave kod Krupnja, od zarobljeništva 1941. godine u istočnoj Srbiji, kada ga – kako je gorko govorio – „prava i zdrava nateraše da baci oružje i digne ruke u vis”; do zatočeništva po radnim i logorima za ratne zarobljenika u Nemačkoj, nekoliko pokušaja bekstva, jednom skoro uspešnog, (nisu svi u grupi odbeglih logoraša mogli da izdrže teškoće skrivanja, glad, hladnoću, lutanja i traženja puta do mađarske ili francuske granice, pa je dospeo u zloglsni Keninštajn, logor za zarobljenike koji su pokušali da beže, posebno surov); do konačno uspelog bekstva preko Mažino linije u Francusku i priključenja tamošnjem Pokretu otpora. U Francuskoj se istakao kao odvažni i uspešni mitraljezac, da bi se, dok su još trajale borbe, opet obreo u Srbiji i u partizanima činio čuda od junaštva svojim „Bengalom“, mitraljezem koji je sa sobom doneo iz Francuske. Kad je rat završen, nije hteo da se aktivira u činu poručnika Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda (kasnije JNA), nego se vratio u rodnu Kržavu da bude ono što je želeo i što jeste – što mu preci bili – seljak.
PODRINSKE će u narednim brojevima, u nastacima, preneti poglavlja iz Filipovićeve knjige u nastajanju POKLIČ NEPOKORA. Ovo je 25. Draganova samostalna, uz šest sa koautorima, 31. knjiga našeg uvaženog kolege.
Mitraljez i plug
Više od 30 godina u Stanici policije u Krupnju, stajao je jedan piškomitraljez.Čelično siva, vremenom je dobla mrku boju, ali – lepo očišćen, podmazan i spreman za upotrebu – miraljez izgleda kao da je nedavno došao direktno oz borbe i ostavljen da predahne. Na desnoj srani ugraviran je naziv „Brengal“. Poznata francuska marka čijim je proizvodima naoružavana francuska vojska pred Drugi svetski rat. Decenijama kasnije ovaj miraljez nalazi se u stanici policije Krupnja. Otkud tu? Kakva je njegova istorija“. Odgovore smo našli u sojim reporterskim tekstovima u „Glasu Podrinja“ iz 1978. godine:
„Toplo subotnje aprilsko prepodne. Na zarani, visoko u planini „Jagodnji, nedaleko od granitnog Spomenika palim junacima u Velikom ratu, na Mačkovom kamenu, 65-godišnji Radivoje Pajić ore sa svoja dva vočića. Samo u košulji, oznojen je, ali nezadihan, miran i vedrog lica. Voli, kaže, ovako u proleće da ore. Da oseti vazduh i sunce buđenja posle duge zime, miris rodnih njiva. Upravo sećanje na to ga je održalo u teškim danima zatočeništva.
Za trenutak prekida rad. Dok se volovi u hladu odmaraju, na zaravni, visoko iznad Krupnja, Radivoje se seća detalja iz tog vremena i počinje peiča:
Prvo bekstvo
Neposredno po zarobljacanju, raspoređen je u jedno selo jugoistočne Nemačke. Odmah je počeo da planira bekstvo. Jedne jesenje noći, sa još trojicom drugova, od kojih je samo jedan nešto malo znao nemački jezik, sa imanja na kome je Radivoje radio, krenuli su u svoju zemlju. Kretali su se noću, uglavnom šumom i retko upotrebljavanim putevima, a danju spavali u napuštenim pastirskim kolibama ili gde stignu.
„Prvih nekoliko dana dobro smo napredovali. Onda je okišilo, a mi smo bili slabo odeveni i obuveni. Prvo se razboleo Mitar, ne sećam mu se prezimena, rodom iz Prokuplja. Telo mu je gorelo, tresla ga groznica, a mi nismo imali ni vode da mu damo, da bar ovlaži ispucale usne. Zadanili smo u jednoj napuštenoj štali, na puškomet od najbližeg sela. Drugog dana, vatra obori i Đorđa Petrovića, selljaka iz okoline Kraljeva. Teško su disali i buncali, dolezeći svesti samo povremeno. Tada su nam govorili da ih ostavimo, da se bar mi spasemo. Na kraju smo Krašelj iz okoline Virovitice i ja shvatli da dalje ne možemo, da drugove nećemo da ostavimo. Jedino nam je preostalo da se predamo.
Posle sam saznao da smo bili blizu mađarske granice. Razdojili su nas. Nikada više kasnije ove drugove nisam video niti znam šta se sa njima dogodilo. Da li je bar neko od njih preživeo?. Često se to, i posle svih ovih godina, pitam i tešim sebe da je morao još neko da uspe.“
Zbog pokušaja bekstva, Radivoje je premešten na teže radno mesto u ventralnoj Nemačkoj. Nacisti su Radivoja smatrala prostim srpskim seljakom, neopasnim po njihov poredak i zato ga nisu previše kaznili. Hteli su da iskoriste njegovu fizičku snagu za rad. Tako je dobio novi, zahtevniji i teži posao, ali i dozvolu kretanja po velikom imanju. Dovoljno da Radivoje ponovo pokuša bekstvo. I ovog puta je doživeo neuspeh. Samo što su Radivoja i drugove nacisti brže pronašli i uhvatili. Prebijen je skoro do smrti i bačen u tamni i pun vlage zatvo. Dok je sav izmučen, sa skorelom krvi po sebi, sedeo u zatvoru sa malo svetlosti i čekao da ga prebace u neki drugi, verovatno znatno strožiji logor, Radioje je odlučio da beži čim mu se ukaže prilika, ali sam, pa kako mu bude.
Nemci socijalisti
Severna Nemačka. Rad na velikom imanju od ranoj jutra do mraka bez predaha. Bolest i iznemoglost prisutni su kod većine ratnih zatvorenika – logoraša, ali Radivoje se ne predaje. Ubrzo je uvideo da je njegov gazda Franc naprednih ideja i da pokušava, koliko je u njegovoj moći, da olakša život logorašima na imanju. Da je stvarno bio socijalista, potvrdile su same vlasti koje su ga upravo zbog toga ubrzo uhapsile. Zatvorili su i Radivoja. Tražili su od njega da kaže koji su se sve nemački radnici i seljaci okupljali u ambaru gazde Franca. Nije rekao:
„Mučili su me na razne načine. Sipali su mi vrelu vodu na vrat, palili tabane, tukli. Nisam priznao, jer i nisam imao mnogo šta da kažem. Nisam znao ni zapažao Nemce koji su dolazili kod Franca. A i da sam znao, ne bih ni reč rekao, jer sam, u prolazu pored njihove grupe na sastanku, čuo reči kao što su: pravda, socijalizam, jednakost, sloboda, mir…
Franca i nekolicinu njegovih drugova Nemci su streljali, a Radivoju su, kao ratnom zarobljeniku, sudili u Kemicu.(nacisti su licemerno, pred javnim mnjenjem još neuralnih zemanja, poput Amerike, želeli da se prikažu kao zemlja koja poštuje Ženevsku konvenciju, pa su, navodno postojali sudovi za ratne zarobljenike, što je bila samo lakrdija). Radivoja su osudili na dve godine strogog zatvora. Kada su ga sudije upitale šta ima da kaže, prkosno je odgovorio:
„Mogu ja u zatvoru da budem duže bego što vi možete da izdržite u ovom ratu.“
(Nastaviće se)
