U SLICI I REČI
Nekada su Šapčani umirali od malarije i tuberkuloze, a danas boluju od nemara i zaborava. Sasvim su zaboravili da je Šabac prvo bio Zaslon i Mala Venecija, a tek potom Mali Pariz. U istorijskim izvorima prvi put je pomenut 1454. godine, a stvoren je na „onom mestu gde nije trebalo“ – na ostrvcima u barama ispunjenim vrbama, trskom i barskim rastinjem, rojevima komaraca, pijavicama, punoglavcima i kreketom žaba. Tako je zapisao Ljubomir Pavlović (1865-1936), Valjevac i Šapčanin, kragujevački gimnazijalac i beogradski velikoškolac, đak i duhovni sin oca srpske geologije Jovana Žujovića i jedan od najodanijih saradnika našeg prvog antropogeografa Jovana Cvijića. O takvom Šapcu zauvek svedoči i Mitar Đ. Jovanović.
Šabačke nevidljive ćuprije
Malo Šapčana danas zna da su u tursko doba šabačka barsko-kopnena ostrvca povezana ćuprijama, drvenim ili zidanim ali solidnim, a bilo ih je – osamnaest. Retko ko zna i da je Šabac tek na početku XIX veka počeo da se oslobađa bara i da se jedna od njih, velika i duboka Oveljača, širila na jug i sever i protezala kroz današnji centar grada. Njeni kraci, južni i severni, „uhvaćeni“ su u Kitogu i kanalima uvedeni u Kamičak. Jedan krak se obavijao oko varoši a drugi je na istoku stizao do sadašnjeg Donjošorskog groblja. Tek kada su se oba ulila u Savu bare su „isceđene“, a kulučari iz Pocerine i Mačve nasuli su Šabac.
Šabačke ulice danas pokrivaju pet ćuprija, ciglom ozidanih i zatrpanih. One su nevidljive, jer su nasute i prekrivene kaldrmom. Jedna se nalazi na kraju Kajmakčalanske ulice, a druga je premošćavala dva dela Benske bare i pružala se od Tržnice ka hotelu „Sloboda“. Dve su na putu ka Šabačkoj tvrđavi, a peta je na kraju Pop Lukine ulice. Šabac je imao i šest betonsko-gvozdenih mostića, postavljenih iznad delimično zasutih rečnih korita. Jedan je bio na Kamičku, a jedan na kraju Ulice kralja Milana.
Zaborav Šapčana pritisnuo je i mnogo mlađi Obodni kanal, pa trska i barsko rastinje u njegovom koritu danas kriju ko zna kakav ambalažni i kabasti otpad. Iako nas od 2014. i katastrofalnih poplava deli samo osam godina, i nadležni i „zeleni“, zaboravili su da dno kanala treba redovno čistiti a iz nebrige je izraslo – šiblje i drveće. „Džungla“ u kanalu naročito je velika na prilazima i ispod dva „nova“ mosta, od kojih veći ide ka Novom groblju a drugi je gvozdeni i namenjen je pešacima.
Nakon nesreća koje su se nedavno dogodile zbog nebezbednih mostova u Srbiji, stručnjaci bi trebalo da procene koliko su dve šabačke „ćuprije“ bezbedne za automobile i pešake koji prelaze Obodni kanal. Golim okom se vidi da je mali pešački most prilično propao i ko zna kada poslednji put ofarban i od korozije zaštićen, a stanovnici Letnjikovačke ulice i Letnjikovca svakodnevno idu preko njega.
Ž. Vojinović
