Za početak dva citata svevremenih stavova o učenju (u užem i širem značenju ove reči) , koji verujem zaslužuju da se i danas o njima izjasnimo i pojedinačno i kolektivno. O prvom posebno prosvetari i roditelji, a o drugom i društvo u celini.
- “Svaki vaspitač, učitelj, može dobro smišljenim pitanjima podstaći dete da pronađe pravi odgovor na postavljeno pitanje i da samostalno izvede zaključak”. (Sokrat)
- “Mana mnogih ljudi je to što žele da budu učitelji drugih, a ustvari trebalo bi još dugo da ostanu učenici”. (Spinoza)
Rekao bih nešto o prvoj reči Sokratovog stava. Matematika u svojim teoremama veoma precizno i odgovorno razlikuje sledeće četiri odrednice: svaki, postoji (neodređeno koliko), postoji jedan i nijedan. Da to o čemu govori Sokrat može svako, Sokrat ne bi bio Sokrat! Sve i da može, treba imati u vidu da je Sokrat razgovarao samo sa decom koja su htela da u tome učestvuju. A zašto nije baš svaki prosvetar kadar da sledi Sokrata i zašto postoje deca koja ne žele da učestvuju u Sokratovoj majeutici, posebno je i veoma složeno pitanje. Svedočim da sam Sokratovu zamisao manje ili više uspešno sprovodio i da je bilo onih koji su mi otvoreno rekli kako ih škola ne zanima, i da njihovu nepažnju ne shvatam lično. U školu idu po zamisli svojih roditelja i ništa više. Naravno da je prethodno napisano tek mali deo analize nečega o čemu Sokrat govori, a što bismo možda svi želeli. A možda neki i ne, jer kako vladati ljudima koje naučite da misle!
Holandski filozof Benedikto Spinoza (1632., Amsterdam – 1677.,Hag) takođe izgovara nešto što je i danas aktuelno. Govoreći o mani mnogih ljudi da žele da budu nečiji učitelji i kada za to nemaju kapacitet, on verovatno ne misli na vaspitače, kojima se obraća Sokrat, mada ja lično ne bih ni prosvetare apriori abolirao. Svako od nas je, uslovno rečeno, u životu i učenik i učitelj. Bitno je samo da dobro znamo ( i to saznanje poštujemo), u kom smo trenutku i kome učitelj, a čiji učenik. Mislim da se demokratija i sloboda govora pogrešno svode na to da svako o svačemu i govori i odlučuje. Zalažem se za ekspertno društvo koje valjano školuju valjani učitelji, a zatim jedino ti valjano školovani odlučuju o tome za šta su školovani.
Razgovori
Posle tragedije u Ribnikaru, školska godina započela je preporukom Ministarstva prosvete: “ … o razgovoru nastavnika i učenika ne samo o predstojećim školskim obavezama, već i o emocijama i pravim vrednostima … ”.
Umesto uobičajenog, svakom nastavniku datog jednog časa, predviđenog za upoznavanje sa učenicima i programom, školama je data cela radna nedelja. Prava strategija, koliko je meni poznato, nije postojala. Zatečeni, prosvetari su reagovali spontano, kako su znali i umeli.
Mislim da bi školska godina uobičajeno, a ne samo incidentno, morala počinjati valjanijim razgovorima predmetnih nastavnika i učenika, u cilju negovanja uzajamnog poverenja, bolje saradnje, poštovanja, i konačno, boljeg uspeha. Svakako je poražavajuće, a dešava se, da profesori sa nekim od svojih učenika prijateljski “progovore” tek na nekoj školskoj proslavi ili ekskurziji.
Kada nam je jedna učenica, došavši iz daleke Evrope u našu školu u treći razred, pričala o svojim nastavnicima, koji im u hladnim danima na početku nastave skuvaju čaj, skoro svi su je začuđeno gledali i slušali. Direktor škole napustio je izlaganje koje mu se nije svidelo.
Daleko smo od toga, ali nešto se ipak može učiniti dobrom voljom, mirnijim početkom školske godine, kao i programima koji ostavljaju prostor za razgovor sa učenicima, a da to ne bude nepoštovanje onoga što piše u dnevnicima rada.
Naravno da za ovakvu školu moraju imati potreban kapacitet i Ministarstvo prosvete i prosvetari. Ovo prvo se postiže davanjem mnogo većeg značaja prosveti, koja je trenutno samo deklarativno delatnost od posebnog društvenog interesa, a ovo drugo organizovanjem seminara koji nisu samo nečiji neopravdani dodatni honorar.
Siguran sam da su profesori i njihovi učenici, u jednom zdravom društvu, prvo obični i ravnopravni ljudi, a zatim i ekipa koja može maksimalno uspeti samo uz uzajamno poverenje, poštovanje i empatiju.
