„Prvi lek za loše vođenu politiku je inflacija valute; drugi je rat. Oboje donose privremeni prosperitet, oboje donose trajnu propast. Oboje su utočište političkih i ekonomskih oportunista“.
(Ernest Hemingvej)
Doista, „zastava oportuniste se menja brže od vremenske prognoze“, a „prilagođavanje vetru nije znak mudrosti već nedostatka pravca“. (nepoznati autor). Prema veštačkoj inteligenciji, „oportunizam je moralno fleksibilan pristup…veština prilagođavanja ličnoj koristi, često nauštrb moralnih načela…., beskičmenjaštvo, izneveravanje sopstvenih ideala….snalaženje bez čvrstih principa“.
Neko jednom ironično reče da – ako se već mora, ako nema treće opcije – „između budalizma i oportunizma, biram ovo drugo“. Ta konstatacija podrazumeva da se od obe manljive alternative ipak opredeljuje(mo) za onu manje lošu. Jer, oportunista redovno nije glup čovek, već obično „samo“ ograničena i nekvalitetna, ili bar pogrešno formirana, naučena ili zavedena, osoba. No, stremeći ka sopstvenom cilju, ona neće prezati – ako nađe da je potrebno, da joj ide u prilog – da onome koji joj stoji na „putu“, pričini štetu, dovede ga u nepriliku, u nevolju.
Sve u svemu, oportunizam, po pravilu, ima negativnu konotaciju, prizvuk sebičnosti, uskogrudosti, besprincipijelnosti – vođenje računa samo o sopstvenom interesu. U rečnicima piše da je oportunizam „iskorišćavanje pogodnih prilika radi postizanja ciljeva, naročito u politici“ (M. Vujaklija), odnosno „prilagođavanje prilikama i iskorišćavanje pogodnih prilika da bi se postigla lična korist…“ (R. Aleksić)
Oportunizam negira svaku zakonitost, doslednost i predvidivost. Njegovo je geslo da izvuče maksimalnu dobit – materijalnu ili/i moralnu – iz svake konkretne situacije, uzimajući u obzir njene posebnosti. Aktivni oportunista neprekidno ide za celishodnošću vodeći računa o ličnom interesu, kao iskjučivo njemu svrsishodnim. Ne obazire se na pravdu, pravičnost, a ni na istinu: on je sâm sebi „ogledalo“ svega: on – ili onaj kome zatucano bezrezervno veruje (ili se samo prepušta „stihiji“ mase). Za njega je baš tô merilo optimalnosti. Takođe, u oportunizam je „ugrađena“ i praktičnost delanja, ne retko i jednostavnost, „linija manjeg otpora“, biranje kraćeg puta do cilja, upotreba svih rapoloživih sredstava, bez obaziranja na druge. Oportunista i ne pokušava da spozna celinu stvarnosti, njegovi vidici su suženi na konformizam i koristoljublje. Nisu mu strani ni laž, populizam, manipulacija; u prvom planu su mu sitnosopstveničke pobude. Ne haje za moral i bilo kakve principe ili ideje (ako ih u svesti uopšte i poseduje). Oportunizam ne treba mešati sa kompromiserstvom, još manje sa radikalizmom. Kompromiser pokušava da nađe nekakvu sredinu unutar date zbilje, nastoji da „smiri situaciju“. Radikalizam ne štedi ni sebe, ni druge, ide do kraja, „ne brojeći figure na tabli“ – ne kalkuliše, za razliku od oportuniste.
Inače, oportunista per definitionem, ima dva lica: jedno lažno, za javnost, drugo prâvo, unutrašnje koje ga motiviše i vodi. Oportunizmu je svojstvena nepouzdanost, kameleonstvo: često pokušava da se prikaže kao ličnost od poverenja, sve do prve zgodne prilike kada se pokaže u istinskom svetlu. Pritajen je, čeka za sebe pogodan trenutak kada će stupiti u akciju. Da bi se potom opet povukao u senku, otvorenih očiju i načuljenih ušiju.
S druge strane, one pasivne, oportunizam je slabost, konzervativnost, pa i strah od promena („samo da ne bude/još/gore!“). Oportunizam je (i) mirenje sa sudbinom, pristajanje na aktuelno stanje („tako je, kako je“). I time dolazimo do one komponente „pasivnog oportunizma“ koja se svodi na čist pesimizam. E, to i takvo poimanje stvari treba pobijati, ohrabrivati ljude da se bore za bolje, prijatnije, za slobodnije društvene odnose. Rečju, za normalizaciju i dostojanstvo života, sopstvenog ali i svih drugih, za blagostanje sadašnjih, još više dolazećih generacija. Za rušenje nelegitimnih tabua, za prerastanje samoljublja u ljubav, kako bi se privremena i površna zadovoljstva zamenila.izglednim traganjem za trajnijom i potpunijom srećom.“Oportunista menja svoja mišljenja u zavisnosti koja su mišljenja profitabilnija, zadržavajući pri tome privid da uvek ima ista uverenja. (Erih From)
Na kraju, čini mi se, da je jedino delotvorno sredstvo protiv oportunizma i oportunista njihovo jasno i tačno markiranje radi raskrinkavanja, a zašto ne i upornog, postepenog prosvetljenja!?
Zoran R. Tomić
