Glineni golubovi
U zakonskom okviru Republika Srbija je zemlja koja jemči slobodu štampe, ali mi smo svedoci privatizovane ,,slobode“ medija, vlasnika medija u bliskim vezama sa političarima i skoro potpuno nestalog pojma nezavisnog novinarstva – kaže Valentina Panić, studenkinjom politikologije na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu i članicom Gradskog odbora Srbija centar Šabac, sa kojim smo razgovarali o trenutnom položaju novinara i novinarki u Srbiji, govoru mržnje i još o koječemu.
Kako razumete govor mržnje kojem su izloženi novinari i kako na to gledate?
- Govor mržnje prema novinarima u Srbiji postao je, nažalost, mnogima prihvatljiv. Svako promišljeno pitanje ili objektivno izveštavanje nailazi na osudu pripadnika vlasti i njihovih sledbenika jer se oni objektivnosti plaše. Novinari koje vlast na ovaj ili onaj način nema u šaci predstavljaju pretnju njihovoj izmišljenoj, ekonomski stabilnoj, poštovanoj na međunarodnoj sceni, i vojno nedodirljivoj Srbiji. Govor mržnje usmeren prema čitavoj jednoj profesiji, profesiji koja za jedan od zadataka ima izveštavanje građana i koja predstavlja njihovo, nekad i jedino, sredstvo informisanja, predstavlja vređanje inteligencije građana, ali i podsmevanje njihovom pravu kao demosu u demokratiji da budu nepristrasno obavešteni o stanju u državi, potpisanim dokumentima, planiranim projektima (primer Rio Tinta) i budućim planovima.
Po Vašem mišljenju od koga potiče govor mržnje uperen prema novinarima, a ko su izvršioci?
- Govor mržnje prema novinarima potiče od ,,političke elite“, što često vidimo i uživo, a manje bitni igrači i sledbenici ih dostojno slede i vredno rade na tome preko društvenih mreža. Još jedan bitan faktor predstavljaju i njihove ,,kolege“ koje ih po naređenju uz najgore osude, a često i laži, razvlače po naslovnim stranama kao ekvivalent stubu srama u prošlosti. Vlast ovim agresivnim odgovorom na posao novinara pokušava da ih zastraši ili spreči u obavljanju svog posla jer se vode prostim principom: ko nije sa nama, taj je protiv nas.
Da li su novinarke ranjivija i lakša meta?
- Svaka žena koja želi da bude ili jeste uspešna ranjiva je i laka meta, te ni novinarke nisu izuzetak. Nažalost, žena se odmah osuđuje jer ,,ko zna kako je dobila posao“ i/ili ,,postoji neki muškarac koji bi bolje radio njen posao“, a često su i ,,lakše potkupljive jer su emotivnije.“ Sa novinarkama, kada ih ne vređaju poput Bratislava Gašića, često pokušavaju da pričaju prisnije uz nadimke koje se profesionalcu ne upućuju, a ume tu da bude i neugodan smešak koji novinaru ne bi bio upućen. Dakle, osim govora mržnje kroz koji svi novinari prolaze, novinarke se neretko bore i sa sekzizmom.
Gde su i šta rade institucije?
- Ovo pitanje se ne odnosi samo na ovu temu. Godinama se svi pitamo gde su i šta rade institucije jer ih zvanično imamo, ali one svoj posao ne rade ili makar ne u korist građana. Ustavom garantovana prava su zapostavljena, a institucije su pod upravom vlasti. Ipak, iako je to tačno, ne sme se odustati od obraćanja istim. Sve to će negde ostati zabeleženo ili će javnost biti obaveštena o njihovom nefunkcionisanju pa će narod shvatiti sve i biti njihov vetar u leđa, jer pravda možda kasni, ali je neizbežna.
I ovaj projekat je borba. Svi koji će odgovoriti na ovu temu staju uz novinare i razumeju njihov položaj. Ljudi koji pročitaju ove tekstove mogu se probuditi, shvatiti greške i može krenuti promena, čovek po čovek, korak po korak, mesto po mesto, institucija po institucija i na kraju vlast. Sve možemo, samo ako hoćemo, a hoćemo jer ,,tirjanstvu stati nogom za vrat, dovesti ga k poznaniju prava, to je ljudska dužnost najsvetija.“
Valentina Panić, student je politikologije na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu i član Gradskog odbora Srbija centar Šabac.
