Rijaliti Srbija
Na marginama belosvetskog političkog vašara (zasedanja Generalne skupštine UN), što će reći po toaletima i budžacima zgrade na Ist riveru, naš Firer je dobijao čestitke za govor koji je održao pred skoro pa praznom salom ali zato jasno i glasno i na engleskom jeziku. Tako je bar on lično preneo svojim omiljenim a ličnim medijima (čitaj: Pink) tačnije usranoj i upišanoj od sreće Goci Uzelac. Brojne diplomate iz celog sveta bili su kao oduševljeni kako je ovaj naš junak sasuo istinu u lice licemernim zapadnim državama koje su nas 1999. godine bombardovale i okupirale našu teritoriju (Kosovo i Metohiju) a sada staju na stranu Ukrajine koja je brutalno napadnuta od strane Rusije. Mi smo mali, kazao je Vučić, nas ne uvažavaju kao ni Međunarodno pravo ni Povelju UN, ne spominjujući ni jednom rečju grozne zločine koje je srpska vojska i paravojska činila na KiM prema civilnom (albanskom) stanovništvu (hladnjače sa telima žena i dece koje su izranjale iz jezera, masovne grobnice nadomak Beograda otkrivene posle 2000-te godine) i što je bio povod i razlog za vojnu intervenciju NATO-a. Da, baš su se mnogo potresli na tu temu diplomatski predstavnici zapadnog sveta koji su se tokom septembra tekuće godine okupili da bi u Njujorku raspravljali o tome šta valja činiti svima na planeti da bi se izbegao eventualni Treći svetski rat i koliko-toliko prevazišli problemi energetske krize epskih razmera, inflacijom koja razjeda društveno tkivo čak i onih bogatih, cenama osnovnih životnih namirnica koje idu u nebo (jeste li se skoro pri poseti bilo kojoj samoposluzi umalo šlogirali kada ste videli koliko šta košta) itd. Bilo je u govoru Ace Srbina o nepravdama prema Srbiji i nekih istinitih detalja ali tajming je bio očajno pogrešan. U situaciji kada se čovečanstvo nalazi pred možda konačnom katastrofom u svojoj dugoj istoriji zbog nerazumne odluke Vladimira Vladimiroviča da napadne Ukrajinu i najave (delimične) mobilizacije u Rusiji i moguće upotrebe nuklearnog oružja pričati o događajima od pre više od 20 godina a bez priznanja i sopstvene krivice za posledice koje su usledile i traju i danas je zaista odsustvo osećaja za trenutak i nepotrebno zabijanja prsta u oko onim zemljama od kojih u najvećoj meri zavisi sadašnjost i budućnost Srbije i njenih građana. A da vlast u Srbiji iz 90-ih godina prošlog veka na čelu sa Slobodanom Miloševićem a uz svesrdno sasluživanje Šešelja i Vučića (jeste, to je ovaj isti današnji) nije napravila toliko gluposti i donela i previše pogrešnih odluka te uzrokovala strašne zločine na celom prostoru nekadašnje Jugoslavije a u finalu na KiM što je rezultiralo bombardovanjem od strane NATO alijanse i kapitulacijom, ne bi ni bilo svega onog što je usledilo a to je faktički gubitak KiM iz pravnog i realnog okvira države Srbije. I ne bi se decenijama natezali oko toga da li da priznamo ili „samo“ prihvatimo kosovsku nezavisnost ili ne a što nas kao kamen o vratu odvlači od bržeg napredovanja ka Evropi, Evropskoj uniji i evropskim vrednostima, gde bi trebalo da nam je mesto i kao državi i kao društvu i gde i istorijski i u svakom smislu pripadamo a ne samo pojedinačno tako što građani masovno ali svako za sebe odlaze na taj „truli Zapad“ trbuhom za kruhom, bežeći i od diktature u svojoj rođenoj domovini. I naravno, mi sve radimo kontra i u inat, da potvrdimo svoju duboku privrženost majčici Rusiji potpisali smo u Njujorku nekoliko sporazuma između dve bratske države a potpise su svojeručno na papir (što se inače ne radi) stavili naš ministar spoljnih poslova Selaković i ruski Lavrov. Biti saveznik Rusije u ovakvim međunarodnim okolnostima je ravno samoubistvu iz zasede ali naš državni vrh očito nije uzeo propisanu terapiju ni pre a ni tokom boravka u Njujorku i eto šta sve može da se desi kada na koristite mozak već neki drugi organ u ozbiljnim državničkim poslovima. U međuvremenu AV je malo (u odelu) igrao basket sa lokalnim momcima na ulici, kasnije u trenerci trčkarao po Brodveju sa ambasadorom Markom Đurićem koji je trčao i aplaudirao vođi simultano sa kezom srećnog mačeta u cegeru i uopšte lepo se i opušteno provodio u „toj Ameriki“ i neka je vala, zaslužio je. U isto vreme kada se održavala svetska fešta „preko bare“ u Šapcu je bio i prošao vašar sa pratećim sadržajima, još jedan sa kišom, pevanjem i srećom bez pucanja (onaj u prazno bio je u Njujorku), mnogo ljudi, svakorazne robe, autići, ringišpili i rolerkosteri, jagnjići i prasići na ražnju uz mlako pivo, pod šatrom pijani gosti a na astalima polugole pevačice, sve skupo dozlaboga ali to je vašar pa ko mari za takve sitnice. E, da je još samo Aca PreCednik mogao da svrati ili da se iz Amerike bar video vezom obrati narodu vašarskom u Šapcu kraj Save, gde bi nam bio kraj. Vašardžije su nastavile svoj put dalje a gde će svoj i naš put nastaviti veliki a mali Aleksandar od Čipuljića to niko ne zna. Po svoj prilici ni tamo ni ‘vamo, sve dok đavo ne dođe po svoje. A samo što nije. Dolazi zima…
Piše: Dragan Karalazić
